Starmali

„Ота.рЈлалги" из сзи трилут месечно. Годишња цена 4 ф . — иогодишња 2 », — на 3 месеца 1 ф . За Црну Гору и друге Ерајеве 10, —5, — 2 1 / 3 динара. — Власник и одговорни уредник Змај-Јован Јовановжћ.; главни сарадник Абуказем. Жздаје штамнарија А. ПајевиПау НовомСаду. —Рукониси се пгиљу уреднику (Вг. Ј. Јоуаноујс, \1Пеп II. РгаЈегвЈгавзе 67. — Еретнлата и све, што се тиче адмипистрације, штампарији А. ПајевиКа у Новом Саду.

На гробу Кад сви већ сузе исплакаше своје, И оне збиљске, ка' и крокодилске, И кад се тужне заставе увлаче, И оквире црне скидоше слагачи Са листова разних, белих и небелих, Разлажућ' их мирно међ типе остале — За прилике друге, велике ил мале; И кад ве&ем руља очи с гроба скида Где патничких мука стоји пирамида, И кад су свечани корови умукли, Одежде, стихаре пратиоци свукли, И одали ц а р у, што се мртвом даје, И стишали своје прве уздисаје; Кад већ скоро трава да на гробу никне, (На гроб и на траву свет се брзо свикне) — Тад долази песник, гоном силе свете Да венац на гроб "5 о в е к у мете. Јер цар није умр'о, — него човек само, — Човеку ваља сузу да дамо. И шта је престо, шта-ли круна кобна —• (Па још кад гледиш са гледишта гробна), И шта је порфир, — та румена чоја, На којој се ки крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над полом света, И о н д а кад му ни мравак не смета? То нек други каже, који то аознаје, — А песник знаде само ч о в е к шта је. Химне и блесак, Муње и тресак, Алеми, топази, омарагди, рубини, Којима се свака круна на висини Тако светла чини, И цела чароб тог земаљског шика,

|> Алексапдра, То није кадро заслепит' песника, — Он је жмурзћ' гледо, —• то му је најслађе, Иа с р ц е м гледећ' — ч о в е к а нађе. Мртвима с' приближит' свако права има; То је право дато и нам песницима. И што гробу рекнеш то се прима само, Та гр бови знају да им не лаокамо. Какав је венац, што ти на гроб мећем ? Искићен је само природним цвећем. Уздишућ' мирисом цвеће збори тио: ,1овек си био !* Им'о си срца, им'о осећања, Уз које срећа никад не приања. И прва речца беше са твог трона.: „Скидајте ланце с' двадест милиона !" — Слобода се стиди кад долази даром, Боли сама својим просијати жаром; Али се не стиди да на гробу рече: „Тај ч о в е к без круне био б' веће среће!" Многим ће Клијона судит' здраво строго, За тебе ће рећи: почео је много! Ал са гриба твога песник скида вео, А гроб вели: Авај, ја сам више хтео, — Тек сзм х т е о много, — Али нисам мог'о . . . И ко ће да суди по успеху људе! — Сви желимо да нас по тежњама суде. А тежње су сваче на ветрометини, Понајвећма лгуди што су на висини; Ту се разни ветри укрштају бурно, Пркосећ' одурно ; А човек је човек; више б' моћи треб'о ; Престо је на земљи; — земља није небо . . .