Starmali

„стармали" број 8. за 1881.

Али ииак зато, док траје Балкана, И на њему спомен старих, тешких рана, Ко н спомен дела, братском криљу света, Мушки започета, И док траје звезде, ма и за облаком, Што. и кад не светли, оглашује сваком : „Не малакши роде, слогом јачај снагу, Одолећеш врагу!" И догод се гласак ове звезде слуша, Донде ће с' и твоја благосиљат' душа. Јест човек си био, — те и на висини Сачув'о си цветак срца у свежини. (Тај се цветак радо у долине крије, Где ветрова бурних и препеке није.) Ти си га сачуво у грудма носећи, Те ни терет круне њега не угњечи. Срце т' беше луча, кад си пош'о тами, И слабости твоје од доброта сами, — То песника слепи, то песника мами. Лечит боле, јаде, забава ти мила, Утирати сузе, сладост ти је била. Иријатељеке везе, ма на штету своју, — Беровати многим', трло ј' срећу твоју. И јади су е.иали да си срца мека, И јади су пали, пади на човека, Патња беше пратња целога ти века . . . — И зато се песник сад сећа тебека. Ја не питам даље, — све са ума смећем; Овај венац свежим росним пољским цвећем, На гроб, који душом дркћућом облећем Ч о в е к у мећем. З.-Ј. Ј.

Шетња по Новом Саду. 1.ХХ. У Београду су дакле примили . . . — Али шта се нас тиче, штаје уБеоградуко прим и о! упашће ми пошт. читалац у реч, као што београдски министри упадају говорницима у реч. Но молим мало стрплења: У Београду су дакле примили Бонтутову понуду. . . — П1та се нас тиче, шта јекоме Бонту понудио! опет ће штов. читалац да ми прекине. Но молићу понизно саслушајте ме, немојте бити већина скупштинска, да одмах ларму дижете, чим хоће ко истинито и искрено што да каже. — Бонтутову понуду за грађење жељезнице. Та то је општа ствар, и, док се још зовемо Срби, тиче се и нас; и кад шаљиви „Пестер журнал" о томе толико пише, за што и озбиљни „Стармали" не би смео ту ствар споменути. Министри и већина скупштинска је на понуду Бонтутову овако штудирала: „Дапримимо ми то !" И тако примише они то. А ко има највећу заслугу, што је Бонту са својим усрећитељним предлогом продрео ? Ја мислим, да је највише израдио — Ми (ј а )то (в и ћ), па за то сам му и напизао име овако шареним и

уоквиреним словима, да потомству боље упадне у очи. Сад ћемо дакле моћи скорим певати ону стару бачванску песму, што се већ заборавила: Аца цуца на каруца, Иште Бонту плату, А ја немам да му дам Док не дође ајзлибан. Добро ће бити, ако се узможе плаћатд баш и кад дође „ајзлибан''! Ја се не разумевам у тим жељезничким и $инансијским стварима, као н. пр. што се разумева Абердар, али ми се цела ствар не допада већ и с тога, што се томе „кшеФту* са Бонтутом тако јако радује „Пестер журнал", „Пестер ЈЕојд" и „Ханзјергл", јер се они иначе никад не радују чему, што је за нас добро. Јер ти исти су се радовали 1)унису и увађању мађарског језика у наше основне школе, радују се изузетном стању у нашој јерархији, радују се кад се српски листови забрањују у Босни и Цислитави, радују се забрани држања нашег сабора, радују се статистици, која показује наше нумерично опадање — па сад ево ликују на скупштински закључак да се Србија преда Бонтуту на милост и немилост ! Пошто, као што сам Абердар каже, влада „Хармонија у свету," то ако и овде има хармоније, онда „ђунис" хармонира са „Бонтутом," и онда: Пазариће лепо Бонту А на нашу српску конту. Ох радуј се мила Пешто, Израдиће браћа вешто. Ови стихови могли би доћи у Абердаров „Јек". Аб*) *) Да би се избегло свако несиоразумлење изјављујемо овим, да се иод „Аб." нема разумети „Абердар", јер ове врсте није он написао. Уред. Ст.

Поред вруће пеКи, Ш.*) Као год што су многи српски преваћачи и младожење несретни „у избору предмета", као год што су неке скупштине несретне у склапању жељезничког уговора и као год што многе општине немају среће са својим „плебаношима", тако смо ја и мој колега „во подлистцћ," што пише у „Застави" „ћеретања уз пост" несретни са избором — наслова за наша бенетања. Обојица ћемо се скорим морати повући у пензију; мој колега с тога, што за кратко време престаје пост, те ће наслов његових ћеретања постати несмисао, баш као и Штросмајерова „окружницаа ја због тога, што ћемо, на жалост, скорим морати престати ложити Фуруне (многи су још јесенас престали) а на лето, кад наступе илијнске врућине чини ми се, да неће пасовати наслов „Поред вруће пећи", такви несмисао био би сасвим необичан (осим ако би подлисци у „Виделу" излазили). Тако смо дакле обојица сами себи везали руке, као београдска скупштинска већина, и за то ће нај*) I. и II. у „Застави" од 1880 г.