Starmali

150

„СТАРМАЛИ*

Неким мађарским листовима. Прихватише весело Ту жалосну ноту; Тапшу, тапшу рукама, Тапшу Еренроту. Не тапшите Еренроту Тако здраво, људи, Да се како брат му Хајнау Из сна не пробуди. Карикатура. Чучећ на врх бајонета Он се свету хвали: Ето, сад сам и ја неки Наполеон мали! Прво ниси, друго јеси, Ал још има дана; Дорастићеш и ти скоро До свога — Седана. Заклетва. У ушима још нам звечи, Још чујемо речи С којима је на трон сео, Уставу с' заклео. Три је прста у вио диг'о Где се небо плави Заклео се устав хранит' Ко очи у глави. Кнежева се не пориче, — Живота ми мога! Хранио га, — хранио га, И — сахранио га.... Собраније. Ал он вели: Нисам от'о, Пало ми у крило. Пристали су драговољно | Собраније ј' било. Јест', — било је собраније Чорбаџијски штука. Јест' — било је собраније Угани^гих рука. Јест', — било је собраније Догураних слика. Јест', — било је собраније Везаких језика. Собраније — под заштитом Светих бајонета, Док тамнице беху пуне Слободина света.

Али Али нека! — Народ треба Ударат' у груди, Док се једном, не у пола, Већ сасвим пробуди.

Шетња по Новом Саду, ЕХХХ1. Не могу од врућине да читам нпвине, него чујем од других људи, да новине сада највише о томе пишу, како су хрватски „ходочасници" отишли у Ириг да служе; како је Гсрман отишао у Рим по папин благослов ; како се у Загребу елави Бирил и Спирил; како се гости у купатилу Русанди отимају да угоде солгабировима; како се шајкашки и товаришки кортеши ваљају по блату, да се излече од неке извесне кожне болести; како цариградски суд хоће да одузме убијцама Абдул-Азисовим к о н ш т итуцију; како кнез бугарски осуђује себе на смрт и т. д. Од свега овога нас православне Србе највећма мора интересовати — Ириг. Знам да ће благонаклони читалац запитати : Па шта? Ево шта. Пет и по општинара и касапа иришких позваше г. ђермана, да их мало благослови, како им не би лед потукао винограде, како не би кога постигла несрећа, да пребије руку, ногу или врат, и како не би дн > од лонца са супом отпало, те супа исцурила. Кад је ђерман приспео у Ириг био је илуминиран (т. ј. Ириг), али не обичном слабом светлошћу свећа и жижака, него је Ириг осветљен био онда сунцем божијим. Али се нри доласку десило сијасет малера. На крај Ирига имаде гостионоца, која се зове „Пркос", а овај пут је био пошеп е<; отеп Код тога бирцуза беху намештена три тоа па, да пуцају, чим се ђзрманове каруце издалека укажу. Канонери иришки чекаху са лунтом (и буклијом) у руци и тек што се из шуме указаху троја каруца, а они—после многог батргања руке—погодише у ушицу, те опалише три топа, да би тиме дали знак у село, како би звона могла почети звонити и како би отац —л а ј е —могао своју браду погладити и накашљати се, те тако спремити за достојан говор и поздрав. Но кад стигоше каруце у село, а наши канонери видеше грозно позорје: у каруцама беху неки брадати Чивути, који иђаху у неке винограде да оцене штету од туче, која је не знам чијим благословом потукла румске винограде баш после доласка неке високе лично^ти у Руму, а виногради беху осигурани од туче, али требали су се Румљани и од сумњивих благослова осигурати. Него су канонери сада тек били у неприлици: не имаху више б а р ут а, те како ће огласити у село звонарима и касапима, кад оне п р а в е каруце и они п р а в и коњи наиђу ? С тога је дочек испао мало накриво, а нарочито с тога, што Милан Сарач није довољно „петерс-