Starmali

170

„стармали* број 21. за 1881.

ТТТто се свести нашег рода II имену руга, Према њој смо ево сами Без помокна друга. Док ми мача наоштримо Против општих хада, Наша мала, ближа хала Нас је прогутала. Ој, Милоше, Стар-Новаче, Имате-л унука! — — — Ал ја не знам што ми данас Тако дркће рука V. Хватајући што утећи неће Свом брзином и заносом слепим, Утећ'ће нам што се вратит неће, — Ја од тога стреаим.

VI. Ја сам браћо старовоља, Искре мога жара, Моје тежње, моја воља Остала је с т а р а. Што сам негда загрлио Душом на уранку. Пратиће ме црном гробу, Вечитоме санку. Што је негда, то ми и сад Шири, тесни груди; Ја се и сад молим богу, Богу свију људи. Бидим клегу неједнакост Како правду гуши. Тешке сузе сиротињске Боле ме у души. Човечанство да би стресло Иге срама свога, —• Ето то је старо гесло Старовољства мога. Па ипак често гушим Мржњу и гњева гром, И све те жртве носим На олтар роду свом. Кад анђо рода мога Ускликне: Сад си свој! Онда ћу, шири свете, Онда ћу бити твој.

УП. Питај Франка, Немца, Англа, Кашће као и ја: „Који себе не спасава, Тај себе убија." Сви су најпре себе спасли, Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица. VIII. За што моје гусле гуде У узаном кругу? — Хај, и ја би с' угледао На високу дугу, Која с' диже у висину Чистим својим сјајем, Да загрли цело друштво Једним загрљајем; Да окрепи, што је пало, Што је малаксало; Да подсети шта је небо Људма обећало. Ох, та то би мојој души Биле рајске сласти, Имао би, имао би, Много, много касти. Па зашто се не угледам На взсоку дугу? Зашто моје гусле гуде У узаном кругу ? Да-ли мене каква страва Од 1ог задржава? Бојим-ли се ја власника И њихова гњева? Ја се бојим само бога И укора свога, А за друго . . . а за друго: „Ка' за дора мога." Да, бојим се још нечега, Омладино мила, Ја се бојим још нечега, То ми ломи крила.

Бива код иас и светиња Да се схвати криво. Мач, који се намењује Прот клети грдоба Бива код нао, да с' на телу Свом рођеном проба. Зато ми се у гуслама Најмилија таји. Само каткад тек пробију Горки уздисаји. IX. 0] потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца, То је мени једно тело. Једне су нам крајње наде, Једне су нам жеље битне. И ја волим једне боле Нег усклике разне, ситне. Боље ј' да још неко време Једним болом уздишемо, Него да се расцепкани, Сваки за се радујемо. X. Сећи трње, чупат' коров Па сејати чисто жито : То ј' пред богом и пред људма Узорито, племенито. Ал с коровом и све чупат' Што је никло самостално : То је мени, верујте ми, Преко јего радикално. XI. ; Али ово одбит' морам, — Тако ми олтара ; И од себе и од својих Давнашњих другара: Ко не метне нови шешир С широким ободом, Да тај не зна корачати Напреднијим ходом.

Ја се бојим нашег духа Лако странпутнога. Ми смо брзи, каткад бржи Од разума свога. Заведе нас, зенесе нас Наше срце живо.

Да у њему нема места Вишој мисли света; Да у њему нема срца, А баш и полета. Који неће све да сруши Брзо и узнако.