Starmali

130

„стармали" број 17. за 1882.

Шетња по Новом Оаду. СХУ. Путујући ономад на лађи састанем се са једним мојим добрим пријатељем из Егинта. Добри смо пријатељи, јер нити је он мени кадгод жирирао векслу, нити сам ја њега кадгод изгрдио у „Стармалом". Кад је чуо да сам из Угарске, он узме преда се мапу, да се увери, да ли заиста постоји каква Угарска, или се ја с њиме само швотам (а та његова сумња мене је прилично увредила). Кад се уверио о томе и кад је мало проштудирао на карти поделу ове земље, запитаће ме: — Пакако је код вас у Угарској, шта имате ново? — Говоре да су у Тиса-Еслару заклали Чивути једну хришћанску девојку . . . — Та маните се тога, то ме и од куЛе тера, него шта је код вас у равној Бачкој ново? -— У Футогу су органи личне сигурности убили у по дана невина млада човека, сеоског подбележника... — Ху човече, маните се грозних ствари, него реците ми шта ама ново у кићеном и убавом Срему, о коме сам толико читао, у тој светој Фрушкој гори? — Све је у своме реду; ономад је калуђер јазачки Петар Николић убио мужа своје милоснице... Макарије и Еуфрасија,*) Слушасте-ли за два слична имена, за Стојну и Стојана ? Олушасте-ли за Макарија и Еуфрасију? Ах! то вам је врло жалосно сочиненије и нозорије у десет дјејствија. Ах! ах! Она је била лепа као ружа, лала, неруника, розетла, љубичица — а он диван, он красан, као каранфил. зумбул . . , Она је била вила, Венера, лепша од сјајног сунца, а сјајнија од Данице звезде, ег§о беше и он вилењак, грабанцијаш, Марс, Јупитар, Меркур, месец . . . Ах, ах, ах! Кад год се сетим њихове презјелне љубови, а мене чисто нешто текне, чисто ми ударе сузе на очи, на плачем, плачем, као пророк Јеремија на водама вавилонским, па онда читам утешителне књиге и песме, па онда се увек сетим нашег дичног, славног и преславног малог појете Максима Задриног, како оно он лепо вели: „Ираво вели пословица стара, Два су пара увек без кошара!" А њих двоје што беху или што би били красан пар људи — е. то не роди више. Ах, ах, ах, ах! Па што се сироти намучили, што су препатили, то није шта друго, него управо да пишем роман и жалосно сочиненије у десет дјејствија са свима сљедствима тог злодјејствија. Она као голубица, а он као соко сиви. Он се заљубио у њу. Он беше ђак ипс1 РоеЈ; (Јаги, а она баба Агатијина унука. *) Иосдато на расписану награду,

-— Аратос ти приповетке ! Него дед ми што из Баната повољно јави. — У Вршцу се провалио облак, те бујица поруши куће, поквари винограде и утопи многе људе и децу . . . — ћути, ћути, ако бога знаш, а зар нема код вас ту и каквих веселих ствари . . . — Има и веселих! Ономад су професора мађарске гимназије новосадске некога Папа избацили из бирцуза „код белога вола", што је држао беседу канда је на Хортобађу . . . — А каква^је то мађарска гимназија? — То је она, у којој има преко 30 српских, већином поповских, синова на васпитанију. — А каквих још веселих ствари имате? — Имали смо јавно предавање у корист пострадалим Вршчанима, па од толико стотина новосадских госнођа и госиођица дошло је на предавање само три... — Шта, само три стотине ? — 0 не, три јединице! — То је заиста весело! Док смо се тако разговарали ја сам сгигао к цељи мога труднога путовања од Новог Сада у — Каменицу, и пред излазак из лађе посаветујем мога пријатеља из Египта, као непознатог у овим крајевима, Он је дакле био песник и волио све песнике, није мрзио ни Шилера и то оно дивот-издање, што је штампано у Салаксији. Но то је бивало само каткад и то у ! добром друштву,—али по томе немојте судити да је њему школска књига била девета брига, — макар да се звао Макарије, и макар да је био заљубљен у Еуфрасију. Макарије кад је имао каде сневао је више пута о каквом отменом госпотском ручку, о лепом оделу, о срећи домаћега живота, о каквом отменом н. пр. адвокатском положају. Али то беше само сан, само појезија ђачког живота место господска ручка дочекивао га је навек благовони пасуљ и купус благодјејански, — место лепа одела кубурио је са издртим чизмама — место домаће среће дочекивала га намрштеним погледима баба Авдотија, код које је био на стану, место отмена положаја извукао је често лутрију код господина Марка. Кад и кад, зађе сунце за баба Автодијин кућерак, а он се извуче. па полагацко хајд' пред баба Агатијину кућу. Па мислите да удара у ганке жице на гитару, као какав Талијанац, мислите да спева дивотну Еуфрасију, мислите да јој се заклиње, да је обожава ? Ах, ах, ах! Он стане под прозор, па — уздише и уздише, а она ? ! ах, она, она . . II. Колико-ли је он већ спевао ода и љубавничких песама њој, на једног јој дана чак и посла једну тужну и веселу песмицу по љубавном голубу — баба Авдотији. А она је управ сто пута прочитала, па онда, ах, онда је и она уздахнула, јер осети, где је љутоа стрелом ранио Амор. Та није шала, такав добар ^ак, као што је Макарије, на њој — Еуфрасији нише несму љубавну ! Ах! . . . ал што су вам њих двоје сиротих препати •