Starmali

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 8. ЗА 1883.

тако и ми, који т р и митрополита имамо, могли би једног од њих, и то оног, који им је најближи,уступити браћи својој у Србији. „Хришћапски веспик," који допоси приповегке Германове бабе, могао би онда лакше сортираги се са корисним чланцима по своју публику; „Врка" би могао онда верније портрете доносити од људи с ове стране Саве, а г. СтоЈан не би морао долазити чак у Карловце, те с опасношћу живота прелазити преко злогласнога „Бапстола," где би лако могао изићи Бопту пред њега п напасти га. Јест, Бонту би га могао наиасти, као што је и друге колеге министрове напасао својом лендер-баначком травом, која је канда и њима већ сва з е л е н а! Сећамо се, да је јесенас архимандрит Дучић ишао у Цариград и онда су нам звапичне новине јавиле радосну вест, да је од патријара Цариградског донео св. мира довољно за 50 година, а овамо не прође ни по године, а у цркви српској већ нестало м ира, него су овладали немири тако, да је г. Стојан морао чак мирољубивоме г. Герману у Карловце да дође и да га замоли, да он у Србији поврати мир и ред у цркви, као што је и код нас у Угарској све примир| о и уредио, тако да сад чисто немамо већ више шта да уређујемо, па нам с тога и не треба сабора, ни новина, па за то и пе држимо сад пи сабора нити држимо новине, као н. пр. бечкеречка читаоница, која је читаоница бгз новина, као што су нам манастирске библиотеке без књига. И тако сад можемо и о друпш стварима да се старамо. Неки Кикинђапи се брину за населење Чап- 1

го-Мађара око Папчева и у Шајкашкој; Титељани се старају за будапештански мађарски „Кипзиегет"; Новосађани представљају у таблову „Хунгарију" под којом је и Воспа заступљепа ; Вршчапи посматрају дебелу фрајла Катику; Земупци се поносе са својим школским председником, који има брашнару, и са својим попом, који често иде у ту брашнару и тако сад имамо све могуће забапе и послове да оправимо, јер пам је нашу црквену-школску ствар г. ј Г. уредио, па сад иде у Београд, да се и тамо уреди — све, што још није уређепо. А6.

У ш т и п ц и. = Осечки поп Лаза да би се препоручио за вуковарског проту, издао је на свештенике посланицу, у којој се забрањује звонити кад умре који народњак,—да какву лп тек посланицу, ваља да напише онај, који хоће да се за в л а д и к у препоручии!? * * * ]) Чујемо, да је једна општина у вуковарском срезу закључила, да пошље поп Лази уже — (од свога звона, да би што сигурнији био, да неће звонити, ако би који народњак умрво). * * * §. „Видело" доноси телеграм о грозном уморству грофа Мајлата у Будиму, те међу осталим вели, да је кроз пенцер висила — лоза. (Знате, у немачким је новинама стојало „Кећзсћпиг", а „Веће" значи за-

ШФЖ&ШШ&Ж Зашто се није оженио.

Псповест једног старог нежењеиог госнодина: (Свршетак). Кажу да добар коњ одмах позпа какав је јахач на њему па се према томе управља. Тако је и мој коњ позпао да ја нисам никакав опак човек па је ижао по својој вољи. А ја му нисам ни сметао. На срећу пут у Т. био је прав те нисам морао употребљавати вештину да га крећем десно и лево. Како ми је било познато, да у науци није позиато самоубиство животиња, то се нисам плашио да ће коњ скочити у бунар да се удави. А ја кладећи се нисам обећао да ћу правити с њим черкеске бравуре, па зато му се безусловно поверим. Кад је Један пут мало јаче потрчао за неким јахачем, што пројури мимо нас, ја одвојих руке од седла, али се оп на несрећу баш тад спотаче, паде на обе предње ноге, ја искочих из седла и седох му за врат. Коњ као да Је осетио иеку пеправилност па зато је пошао врло лагано, а ја све јашим на његовом врату, док нас не срете некакав добросрдачан човек. Он стаде пред коња и ја се одупрех о његова рамена, па се вратих у седло. Пут сам морао паставити, али ми се по глави почеше ројити црне мисли. Ваш дан пре тога читао сам како је нека амазопка пала са коња, закачила се за седло, и коњ је вукао, као Ахил Хектора, док се сиротица није угрувала. Потражим у џеповима мој мали нож, али њега не беше. Хтео сам да га држим отворен, па ако

1 се коњ баш не да задржати, да га убодем у главу, у мали мозак, јер сам се у тој запари сетио, како вође убијају непослушне слонове. Казао бих да је коња ударила капља, 1 спасао бих своју част и своје тело, а добио би и кожу. Више нисам могао жалити коња. Оно истина било би најбоље да дођемо обојица здраво и весело у Т. и то ја у седлу, а ил да ме оп довуче или на његовом врату, па да поделимо тријумф и иосрамотимо наше непријатеље. Али ако господип коњ не покаже добру вољу за миром онда, бога ми — али он се пије имао чега бојати, јер ножа не инађах а песницом не бих га могао убити све да би и он сам нристао на то Тако сам размишљао, и можда би и што лућ»е поми! слио, да не опазих пред собом неко друштво на коњима I и колима. Мој коњ похита, те се брзо примакосмо. Напред је јахао један млад официр на бељцу, један грађанин и једна госпоћица или госпођа па веома лепоме коњу. Онда је то било још ређе по данас, да жене пуше, играју карте или јаше по јевронском обичају а сељанке су и онда јашиле. За њима полако се кретао Фаетон, мала кола, а на њима је седео један господин и госпођица И таква су колица била онда још ређа. Мој се коњ није дао зауставити, а мени није било криво да видим што више па се сасвим примакосмо. Таман се ја добро исправио л пустио руку са седла, кад ме сви погледаше, осим госпођице на колима. У ње је била чудна горња хаљина, што се унила око танкога струка, јер је ткиво изгледало као змијина кожа и преливало се разним бојама. Господин до ње пригао се па јој је пешто лагано говорио. Али говор