Starmali

206

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 26. ЗА 1883.

Досетке ; наивности и др, из дечијег света, (Продужује се.) Сестрица од пет година приповедала свом млађем брату, како је леп сан уснила: Била је код посластичара, па је ту по милој вољи јела колача и шећера колико јој срце зажелило. Братац је то озбиљно слушао, пак ће да је заиита: „А шта сам ја јео?" „Ти ниси ништа јео, јер ниси тамо ни био." На те речи бризну братац у плач и поче грозне сузе ронити на бело лице своје. — (Не дао му бог већих јада!) Има нека биљка (не знам како се зове), што мирише баш као лимун. Отац шећући се са својом малом ћерком Н -ом по башти наиђе на ту биљку, узабра је и даде је ћерци под нос па јој рече: де погоди на што мирише. Н — а се није дуго мислила, него таки рече: па киселу чорбу.

Послала мати малу Зорку у „шпајз" да донесе јаја. У и шпајзу" је било и сувих шљива, — Зорки није било забрањено да по коју узме, само не оувише. Кад се вратила, мати је запита: Кажи ми право Зорка, јесили јела шљива. — Јесам. — А колико си појела? — А смем ли казати истину? — Не само да смеш, него мораш казати истину. — Али ја се бојим. — А шта се бојиш? — Бојим се да ћу слагати.

Мали Коста добио неку суву тикву па се цео дан играо њоме. Кочијаш њихов, који се радо шалио са Костом, видсвши то рече: Море Коста, ти си неки т и к в а н. — А зашто. — Зато што се једнако играш са т и к в о м. За тим седе кочијаш поред Косте да га мало забавља, усу у тиквицу његову шаку камичака на је тако дрмсуао. Тад ће Коста рећи: Море Јошка бачи, ти си неки з в е к а н. — А зашто. — Јер ввечиш са том тиквом.

Исти Коста здраво је досетљив, Једаред његов отац приповедао како је неки његов пријатељ кунио кућу на крај села, па рече: то је баш, што-но кажу, за божији леђи. То је слушао и Коста па се и он умеша у разговор: — Тата, то неможе бити. — А за што неможе бити. — Јер бога нема леђа.

— А од куд ти знаш да бога нема леђа? Коста се попе на столицу па скиде са дувара малу икону светога тројства, окрсну наличну страну иконе, која је била излепљена чистом белом артијом, показа је оцу говорећи: Ето видиш да бога нема леђа. Квадјшвдја за градоначеоша у Митрвици. „Фрушка гора" у своме 58. броју (у додатку) тврди, да садањи градопачелник митровачки нема квалификације за то место, и то из ових разлога: 1. Што се магистратске тискарије не штампају код г. Константина Трумића, издавача и штампара „Фрушке горе". 2. Што митровачка штедионица своје тискарске послове даЈе у Новом Саду штампати, а не код истог господина Костантина. 3. Што се званични огласп штампају у „Застави", а не у „Фрушкој гори". 4. Што зет уредника и Фрушке горе" није по стао велики бележник у Митровици. 5. Што је штампарија г. Трумића у сопственој кући. 6. Што је уредник „Фрушке горе" хвала богу још жив и здрав, па и читавих ребара" (ГрзГззша уегћа.) 7. ТТТто г. К. Трумпћ „на кози оре". 8. Што г. Трумић погрешно навађа црквено словенске цитате. 9. ТТТто г. Трумић као адвокат, као што сам признаје, иште сад за две парнице више, него што је при погодби од општине захтевао. 10. Што „Фрушка гора" нема претплатника. Из овог свега сљедује, да г. ћира Милекић није способан за градонаиеоника, а г. К. Трумић поставља се за професора здраве логике на шатриначком универзитету. Аб. Оитнице, I. Чудновато! Сима има много кћери, 0 да дивна чуда: Па ипак му главна жеља Да — пуницу уда.

II. Умереност. „Ја могу без вина, Нетребам ни капи." Рекла моја стрина, Па се — рума напи. III. Белило. ,Жена ми се бели" Тужио се Брња, „Што се више бели Мени је све црња."