Starmali

Година VI. У Новом Саду, 10. Новембра 1883. Бр. 31.

ЛИСТ ЗА ЗБИЉАЕЕ ШАЛЕ.

„Стармади" издази трипут месечно. Годишња цена 4 ф . — погодишња 2 ф . — на 3 месеца 1 ф . За Србију и цруге крајеве 10. — б, — 2 1 /» динара. — Власник и одговорни уредник Змај-Јован Јовановић ; гдавни сарадник Абуказем. Издаје штамаарија А. ПајевиВау Новом Саду. — Рукописи се шиљу уредпику (1)г. Ј. Јогапоујс, УПеп IX. 1'огсе1ат;а88е 5(>.) — Претнлата и све што се тиче администрације, штамнарији А. ПајевиВа у Новом Саду.

Зар још није доста клетве ? У тамници леже људи, Што им српска крв и душа; У оков'ма леже људи, Који нису ни видли оружа. У тамници леже људи Несумњива карактера, Људи свога уверења, Људи књиге, људи пера. Слободну им штампу дасте Да с' измами вера њина, Па што закон није смео Постигосте — указима. У тамници леже гвуди Што писаху само јавно, А да беху бунтовници Горчина би с' дигла давно; У тамници леже људи, Што упливом својим знаше Утишават', умириват', Да с' не преспе јед из чаше, Леже људи. на које су Подизани револвери, (Присталице донде њине Хтеле су их да умлате: ,Нама ј' црно пред очима, А ви с' нагили да не дате\ и ) У оковма леже људи Што би могли први бити, И још многе горке јаде Предохранит', отклонити. У тамници леже људи, Што ни близу нису били ,Где су јадни срџбеници Крвав барјак разавили.

Око болних и преболних Бију с' ланци као гује; Над главом им анџар виси, А обест га заљуљкује. Ко је жедан српске крви, Нек у с е б е нож забије; Баљда и сам крви има, Кад је жедан, нек је пије! У тамници труну болни, Уз њих авет анџар глади . . . Зар још није доста клетве На Србину — бога ради! А нама се ништ не може, Само гутат' своје сузе Јер зборити нема с' коме Наше речи не чују се.

Шетња по Новом Саду. С1.Х1У. Оно што сам у нрошлој „Шетњи" написао о женама и њиховој планетској владавини не гилтује ништа. Овим опозивам то онако исто свечано, као што је др. Радић опозвао своју титулу „доктор" кад му је ишло у рачун. Шта је прави узрок овој Овидијевој метаморфози мојих назора, то ће моји ближи пријатељи знати и да им не кажем, а даљи пријатељи ће се сетити баш и ако нису били присутни, кад сам ја играо на Митров-дан залоге („фоте") и то тако зване „срдње* („Ја се срдим на тебе"), па се после из срдње изродила „љубав". Камо среће, да се свака с р д њ а тако брзо преобрази у