Starmali

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 33. ЗА 1883.

261

Флегматичарски одговор, Неког старог, умировљеног чиновника, обично су млађи људи у друиггву задиркивали, кладећи се између себе, да ће га кад~тад морати из његове флегме истерати. Али, труд им увек прође у залуд. Стари чиновник обично би им овако одговарао: „Боже мој, шта ти је човек! Ама сушти курјак, кад оматори — онда икучићинањегалају!" Ф.

Ода свињи. Свињо, свињо, ружно име, Славио б' те, али чиме ? Немаш славе за живота Ох срамота, ох греота! Ко те види: насмеје се; Ком нриступиш: клони те се. Твоје име псовци служи, Кад ко кога грдом ружи. Гиздаво ти ни.је тело, Хаљина ти увек блатна, Ал' си опет за то златна — Човек често и не снива, Што хаљина гадна скрива. Ој, под њом је мед и млеко. (То јест' оном, кој' те стеко И ономе кој' те пеко'.) Ал ти с' ребра славом гаире Кад кроз масан купус вире. Ти отвараш вину поље, Дижу с' чаше брже боље, — Прва, друга, трећа, пета, Па већ ево „многа љета", Све у спокој душе твоје. Масно, слатко, чедо моје ! Све што гребе, што је суво, Врлином се твојом масти; И на царском ти си столу, Толике ти дају части. И људи су благодарни На погреб ти купе браћу, И ни једној животињи, Само теби држе даћу. Бубро.

Ноћни славуј, Неки ђак радо певаше ноћом штентхене; то дочују професори, па ти мој ноћни славуј лепо неколико часова одува у ладовини. Али једаред остаће он негде у крчми, па кад ти се мало насвирао оно му ђаво неда мира, па хајд право под њ е н прозор. Стајао је ту, па мислио, мислио, што би да пева, најпосле поче: „Што се боре мисли моје ? — Искуство ми ћутат' вели." — Сети се затвора па ђалец ! Бубро.

Пророков чтеније. У леђима има Пророчанства фина: Кога леђа сврбе, Добиће батина. А кога не сврбе Без бриге се шеће, (Уверен да батина добити неће). Тако беше с леђ'ма Генерала Хикса, Но за то је ипак Он добио викса. За то га сад Мади Тим питањем вређа: „Ко је лажан про рок, Ја — ил твоја леђа?"

Издала се. У неком друштву ће неко неку госпу запитати, колико јој има година, а она ће на то гордо са поуздањем рећи „двадесет и пет сам навршила, у дваде« сет шесту ступам-" Међу тим се други разговори започеше, на најпосле и о буни 48. год. „Ала је то било страшно!" рећи ће нека особа из друштва. „Сваки је гледао, да избегне, да бар живу душу изнесе," рећи ће други. „Али јесте," прихватиће горе речена госпа, — „то вам је била права револуција! Боже кад ударише хусари са једне, а хонвиди са друге стране а топов ј грунуше са града, мислиш земља се тресе — " „0, о!" — прекиде јој реч један шаљивчина ,ви то, милостива, тако живо описујете. Кад вам не би било само 25 година, ја би се заклео, да сте ви то све очима својима гледали." „Одер вас!" промуца госпођа и обори своје стидљиве очи. Бубро.

Из ђачког живота. Кад је мода изашла, да женске тесне сукње носе, догоди се да једна госпођица — није могла „олук" који је средом сокака водио, прекорачити, јер је тај дан баш киша падала, те се олук био водом напунио, а ћупријице су опет далеко биле. На више места хтела је госпођица прећи, али није могла. То примети један ђак Н1. и из учтивости притрчи госпођици за леђа ухвати је под пазуха и пренесе је на другу страну. Госпојица нађе се увређена и обрецне се: „То је крајњи безобразлук!" — али ђакела ни пет ни шест, већ моју фрајлу шчепа па шњом натраг и рекне: „Кис ти ханд фрајлајн, ево ја сам се поправио, а ви изволите чекати док вода протече; желим добар унтерхалтунг!"