Starmali

282

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 36. ЗА 1883,

Но ко је стојик и ко може равнодушно да посма■:ра посао бадњидански у кујни, тај и ако није претплатник „Видела" може ипак постати ваљан дипломата. Нека само сравни тај посао са нашим политичним приликама и догађајима, пак ће одмах научити, шта је дипломација и како се политички догађајн у свету развијају: Оно прасе, што грокће у везаном џаку сетиће га таки на затвореног Бонтуа, који је себе жртвовао, да други (у Београду) његовом сланиницом омасте бркове; оно монотоно туцање у авану, опоменуће га одмах на дупу полузваннчног „Видела''; пућкање оне напете ћурке истоветно ће му изгледати са министарским наредбама г. Николе Христића; она хартија са бибером, паприком и сувим грожђем, опоменуће га на неке извесне напрене указе, који су мпогог оправили у суво грожђе; она завијена сарма сетнће га без сумње на завијене мађарске „цушпајзове", што их из Пеште добивамо; а шавољ с помијама не разликује се ни мало од Старчевићевих говора на хрватском сабору. Ко тако проучи ствари ове добива одмах квалификацију за посланика дипломатског у Риму на место Абердара или за Грочанског воденичара, од којих се после регрутирају министри Београдски, а који је од њих у том својству даље дотерао, може да постане и сарадником „Видела". Божић нам би и прође, наши га момци у темеринском сокаку одвијаше. Али камо среће да они тако исто умеју да одвијају и неке „божићне поздраве", што нам долазе и незвани сваке године. 1ШТ ' Мајсторија козе пасе,*) Сећам се као данас, кад сам једаред шетао џомбастим улицама нашег мирног села, у коме ретко кад има важнијих новости, на кад се ипак деси што год што и најмање искаче над површином обичности, то се тако дубоко уреже у таблицу памтења нашег, да се никад више одатле не избрише. ПГетам се ја даклем широком главном улицом нашег мирног села и опазим где ми иде на сусрет мајстор Лука берберин. Обрве су му се тако у вис дигле, као што бива само онда кад у цркви поје херуфику, па већ код речи: „тајно — тајно — тајно образујуште" опази и сам да му се глас тако високо узвио, да тим гмгасом неће моћи до краја изтерати ако му и обрвама не помогне. Већ је близу к мени дошао и још ме не види, тако је замишљен био. По кадкад је длан своје десне руке на горе окренуо, па га опет брзо у свој обичан положај вратио, — нема сумње да нешто сам собом разговара. То ми даде довољно разлога, да мајстор Луку задржим и да га запитам „шта је ново?" Он се трже и рече „Не знам ништа, господине!" но то је он само гласом својим казао, а на изразу лица писало је: „Хе, хе, само кад би вам смео казати!" Наравно да му ја сад донде нисам дао мира док нисам све прокљувио, — обећавши, да ћу ћутати као цр-

*) На расписану награду.

Збиља, добили смо и ове године један благ, настирски поздрав од Германа, у ком се навађа, како је у породицама овладао немир и зађевица, у друштвеном животу отео мах блуд и поквареност, по сеоским „угљевима* (опрости Даничићу!) нема стида и пристојности, код грађанских сталежа овладале приповетке о њиховим галантним вечерима и збитијама и т. д., па у том калуђерском поздраву вели се одмах за тим: „Зар не видите, да су то све последице, да су то све горки плодови нашег нерада, нашег лењствовања и наше докодице! Јесте, наша беспослицаи дембелисање поткопали су наше имање и осиромашили нас и т. д." Тако веле од речи до речи калуђери у своме иоздраву, а ми се с тим потпуно слажемо. Коментара мислимо да не треба. Може бити да ћемо о новој години још какво признање дочекати. Аб.

У ш т и п ц и. §. „Српство" нам јавља, да је поп ђура Стајић из Вршца дошао у Павлиш да се препоручи за попа и ушао у цркву са неким фишкалом и једним псетом, а кад је пријављен владици, овај је одговогшо да то није ништа, јер и псето је божје створење. Боже мој каквих ли нема „божјих створења" на свету, те једно друго бране и заклањају ! на земља. И он на последак рече: „Ствар се тиче вашега пријатеља Влајка — —" „Је ли добро ил је зло, говорите човече." „Мени се не допада. Морао сам да га обријем." „Е па страшна ми посла! оно мало брадице, а било а не било, то не чини велику разлику." „Али није говор о бради већ о — глави." „Шта?" Мајстор Лука повуче ме мало на страну, па ми шапућући исповеди сву тајну. „Позвао ме г. Влајко дз дођем к њему. Заповеди ми дл му обријем главу, од чела до на врх темена, од ува до ува. Ја сам се устезао, али он рече: За ваш труд ево вам 2 форинта, — ако нећете, онда ћете добити батина, — јер ви знате да код мене нема шале, — те исте батине чекају вас и онда ако о томе икоме речице прословити : Шта сам знао, узмем бријач и о—" „Обри —" „Обријем му главу све до границе, коју је он означио!" Око мене се окрену широка улица. Не знам ни кад ми је утекао мајстор Лука. Мислио сам и премишљао шта то може бити самојим пријатељем Влајком. То је младић паметан, — није можно да је наједаред полудио. — Оно истина, знам да је од неког доба заљубљен, знаи и у кога. Чуо сам да од велике љубави може човек да оседи, од још веће љубави може човеку и коса да опадне, од презјелне љубави (особито у брачном животу) може човек сам ! себи косе да ишчупа — или да му је ко други ишчупа ' али да човек паметан, човек хришћанин од љубави себи косу обрије, то је нешто са свим ново, са свим ванредно. — Па сад -аека ми ко каже, да не може и у најмањем селу бити ванредних новости.