Starmali

„Стармали к ВРОЈ №. ЗА 1883.

* * * □ Новосадска саборна порта свечано се ограђује против тога, што је још никако не ограђ)ју. * * * , X Један, који је зим у с узео на векслу новаца са т е р м и н о м од д в а м е-с еца одговора на опомену, да пдати, овако: Ја сам ( те новце узео онај исти дан, кад је општина уговорила са браваром да за два месеца дана има саборна порта бити" обграђева; порта још стоји отворена и незаграђе^в, дакле то бпачи да још нема два месеца од мос Нотписа, чим се порта^гагради, ја ћу платити моју векслу. . * * * ' / / д Гост. Иикода Христић изјавио је у званичним новинама, да се ове године његово крсно и м е н ећеславити. * * _ * л У српском Оарајеву покренуо је X р в а т Маканец лист на немачком језику. Еако су тј> М а ђ а р и допуст^ли и шта ће рећи Ч и в у т и пештавГски што и осим њих когод новине покреће? ^ * * * ** © „Немзет" јавља, да је у државну благајну у т е к л о два милијона пореза, ал' нам не каже, колико је новаца у те к л о из државне благајне. * * * Г 4 ! Калуђери манастира Гргетега оглашују да издају нод закуи п о п а ш у на ади Козјаку. Па то онда калуђери неће више бити п о п а ш н и. Забављајући се оваким мислима и корачајући хитно стигнем до куће мога пријатеља Влајка, пред којом су стојала кола и у њих упрегнута два коња. Улетим унутра. Влајко је био опремљен за пут. На њему бунда, на глави шубара; још је само нешто у торбу турао. „Добро јутро Влајко!" — „0, сервус, Стеване!" — „А гле како имаш лепу нову шубару!" рекохја у нестрплењу; у тај исти мах машим се његове шубаре и скинем му је са главе. И и — као месец од петнаест дана, тако ми сину у очи његова обријана глава. Даклем истина! — Ја се прекрстим. Влајко се ухвати за трбу, поче се смејати тако слатко, али уједно тако паметно, како се луд човек никад не смеје. „Шта је ово ако бога знаш! та ти си обријао главу. Шта то значи ?" „То значи да се женим!" „Бог те видео, а ко је још бријао главу кад је ишао да се жени! Па још тако красну, црну бујну косу! Та за таку би косу многи младожења силне новце дао, — а. ти, а ти, несретниче! Влајко се још једаред насмеја, стиште ми срдачно руку, не рече ништа виже само: „Мајсторија козе пасе па онда: „збогом пријатељу! до скора виђења!" још ми са једним крстом, који је направио прстом преко мојих уста наложи да не будем брбљав, — и после неколико тренутака одзврјаше кола са мојим загонетним Влајком, за којима сам ја још дуго гледао и главом махао.

То је било некако лане у ово доба године. А сада ми цела ствар стоји пред очима као нека сретно решена

* * * А У „Застави* (бр. 197) има „Извештај о кожама", који се почиње: „Тако звани Вацки в а ш а р доконан је и може се данас рећи, да је слабо посећен и т. д. * — Ово је врло повољна весх за српске уреднике, јер они се радују што је В [а ц к и вашар д о к о н а н, а тај „Извештај о кожама" зацело се и њихове к о ж е тиче. * * * §. Новине се чуде, што је п е с н и к један (Тенисн) у Енглеској постао лордом. А да како је наш песник (Абердар) постао конзулом у Риму! („Хахаха !") * * & Џ Наши клерикалци се радују, што је ово п ос л е д њ и број „Стармалога" (за ову годину). * * * Исто тако радују се и сви други, јер им се сад прилика подаје, да могу обновити давно очекивану претплату. # * * Зн Да би се свако неспоразумлење и забуна избегла, молимо да се новци намењени „Стармаломе" не упућују на штајерегзекуторе, него директно на администрацију „Стармалога" у Н. Сад. Аб.

загонетка и ја ћу покушати да вам је од почетка до краја приповедим, знајући, да ми то већ ни Влајко замерити неће. То је овако било. Влајко је свршен јуриста, — да није тако, не би он у ово доба године седио код куће, већ би био на универ ситету. Влајко је поштењејши човек, —"да није тако, не би се ја хвалио са његовим пријатељством. Влајко је био добар ђак, добар правник, добар Србин, — да није тако онда би се нашло брзо и за њега лепо званије, да започне своју каријеру. Влајко има добар густ и живо здраво млађано срце, — да није тако не би се он, код толиких других цура, загледао и страсно заљубио у једно мало црнпурасто анђелче, које је заиста његове љубави и најдостојније било. А то је била Анка, кћи доктора Манџића из оближње вароши С. која је била на неколико недеља у гостима у нашем селу код свога рођака, општељубљенога Деда Васе, где се и познала са Влајком. Влајко је био љубазан, окретан, шаљив, весељак (но све у границама пристојности), — да није тако, неби он оном малом црнпурастом анђелчету тако брзо срце освојио , тако је опчинио, да је она ноћу само о њему сањала, те снове доникле стидљиво крила, али на последку срећном Влајку и признала. Но та срећа ВлаЈкова брзо се наоблачи кад је чуо какве је ћуди доктор Манџић Анкин отац. Њему је новац све и сва. Пре би он попио либру пеленовог теја на душек, него што би дао своју јединицу за сиромашног свршеног јуристу, иа баш да су му еведоџбе све златним словима исписане. џ