Starmali

4

»б-ГАРМАла* ВРОЈ 1. ЗА 1884.

(Ал Тиеино министарство Еао Каћ нам тврдо стоји!) Промен'о се и Чедица, Са Стојаном оде збогом, (Ал система „напредњачка" Још нас боде својим рогом!) И Еарловци с' нроменилиЖељезница туд сад јури (А.л Германов благослов се Још једнако к нама жури!) Све се дакле променило Само ја се јоште чувам; Само ја сам ост'о сталан: Још разносим „Заставу" Вам! „Наименованост" моја Још и данас верно траје, Само један малер имам И то, браћо, ево шта је: Ја сам сталан, конзеквентан, Не мењам се, држим веру: Ал ми чизме нису сталне, Мењају се, то јест — деру! С тог Вас молим, сад кад дође Новог лета нова ера: Да ми чизмам' набавите Сталнијега карактера! Па желећи сваку срећу, Поздрављам Вам ново лето, Свима желим нове чизме, А и себи шелим с1еМо! Понизни Ш а н д о р разносач „Заставе" За толико добро моје, она мени једну јабуку. Погледам на бајир, је ли још близу снаш Фема, да је била близу ја би јој вурио јабуку из све снаге, — морао би је баш у по пунђе погодити; али куја, ваљда се тога и бојала, па је побегла. И тако ти ја стрпам јабуку у џеп, само да је очима својим не гледим. 0 ручку сам био зловољан. После ручка сам прилегао мало да спавам, али сам брзо устао па се попнем опет на палубу. Кад опазих госпођу Медићку на своме месту, онда сам се опет мало развеселио. „Знате, милостивна, ја сам вашег пок. мужа здраво поштовао; он ми је у многом чему на руци био." „Јесте, он је сиромак, врло добар био." „А је ли жива ваша госпођа тетка из Мартоноша?" „Жива је сирота, ал ослепила." „Но то је баш малер! — Него јесте ли чули, ала се то рђаво руча на овим лађама." „Не знам; ја нисам ручала. Знате, ми ћемо стићи у пет сати у В. па ко велим што да ручамо, кад нас тамо и тако чекају„. „Право сте имали. — Али збиља, где је Јулча. Та она ми је обећала да ће ми што лепо декламовати." Јулча је била за материни леђи, само што је ја нисам опазио. Мати јој заповеди да декламује. „Хоћу ли „Мадуаг 1еапу уа«уок еп" ?" запита слатка Јулча. „Немој то, него „Ја сам млада Српкиња."

Баш кад се Муза са мном опраштала и попила чашу ракије, а неко опет куц на врата. — Добар дан, Пајо! .Јесте ли и ви данас заузети за појезију ? запитам нашег Пају, што нам сваке суботе доноси „Српско коло* у кућу. — Ја би молио . . . — Не треба да молите; ево молите ову фрајлу овде, што пије ракије. То је госпођица Муза, роцом из Нарнаса, што песницима мозак заврће. Она ће вам написати то што желите. И акурат. Муза седе за мој писаћи сто, узе неко раскречено перо и за тили часак избаци овај Поздрав на нову годину 1884. Календари сви нам пишу И јављају нама свима: Да ће доКи ново Л.ето (Ал је дошла нова Зима!) Те сад треба доста дрва, Да нам хладне собе греју, Јер ветрови разни душу, И снегови страшни веју. Будапешта и Карловци Отуд бесне сви оркани, Па без добре кабанице Шетања се брате мани! Од ветрова таких грозних Кад суморни дођу дани, Најбоља је кабаница „Српеко Кодо" што нас брани. А то „Коло" ја Вам носим, По мећави и по блату, „Али то није слободно." „Но, но — сад ниси у клостеру, сад смеш и то." Рече јој матв, па се онда осврну мени : „Шта ћемо, господине, кад је данас тако време, — ја сам женска глава па су ме тако натентали, ал да је аен отац жив, знам да би друкчије било." Ал се Јулча већ бацила у позитуру и поче декламовати „Ја сам млада Српкиња" али како је декламовала? Мени се учинило да смо на мору, па да се брод љуља, и као да на мене већ наилази позната' морска болест. За то декламаторку прекинем, говорећи да је доста и да је лепо, врло лепо, страшно лепо. Па се онда сетим јабуке, коју сам у Ч. добио, извадим је из шпага и поклоним је малој Јулчи. „Ево, чедо моје, ти си баш заслужила ову јабуку, кад тако лепо умеш да нас развеселиш." Јулча зграби јабуку и таки је поче гристи. А ја почех мајци говорити — не знам ни сам о чему, само знам да нисам говорио о лепој будућности српскога народа. Тек ми у речи беасмо, ал Јулча викну: „Мама, а гле дукат!« „Какав дукат! Гле бога ми дукат! У јабуци био дукат. — Ето ти га на ђавола, шта је детету дадо, — промислим у себи, ал ћутах. „Мама, ево још један дукат!" Госпођа Медићка ме благодарно ногледа, а ја морадох да се смешкам као преблаги Јеврем, баш као да сам ја хотимице хтео да наградим слатку Ју зчу, која уме сто