Starmali

118 „ СтаРмАли* број 15. за 1884.

Ешкут и магаре, Један човек постане код нас ешкутом. Кад је наступијо своје в велеважно" званије почне са чељадма (кишбировима) одма из почетка строго поступати, и гато кажу: које кааве бургије извијати и закерати час ово, час оно. Онда је бијо још обичај, да сваке ноћи по један ешкут мора код варошке куће ноћивати. За њега је бидо доста, кад се перине у јесен једаред напунише сламом. Те године, кад ће јунак ове 1.риповетке ешкутом постати — имала је оаштина врло млого сена у варошкој авлији. Нови ешкут одма заповеди, да се из његове перине истресе слама, и напуни сеном, и тако је то терао скоро сваки други дан, једно сено из перине, а друго у перину. Чељадма се већ досади ал шта ће: „субординација", хтео не хтео — мора ћутати. Једног дана доведе варошки субаша једно молско магаре које је у штети уватио као залогу у варошку кућу и затвори у шталу, а не даде му ни труни да једе. У вече опет заповеди ешкут да се напуни перина фришким сеном. На „иншпекдији" ће бити баш један србин кишбиров који ће с њим заједно у једној соби спавати. Узме момак перину за крај па хајд иод камару, и док је још пунијо перину и гунђо, намисли да насади ешкута. ! Кад у вече легну, захрче мој ешкут као мало дете, а и како неби, сена под њим доста све вири напоље из кревета, чисто утонуо у сену. Сад се кишбиров полако изшуња на поље и уведе магаре у нутра и стави га ешкуту баш чело главе. Гладно магаре нањуши сено, па поче онако магарећији сено испод главе вући и гвождати. Ешкут се на ово пробуди и онако бунован поче у помрчини пипати и баш напипа уво магарећије, па се продере: „Шта ћеш? које то? и спопаде магаре за уши, а никако да дође к' себи, које што се уплашијо, које што је накресан и лего. Магаре се поче отимати, а мој ти ешкут још већма ужеже мекиње, продере се што је икад могао: а јаој! па тсрај управо за пећ. Сад тек поче викати момка да пали свећу, а онај да пукне од смеја, све се тресе ћебе на њему, а несме да се покаже да је будан. Виче ешкут да се помами, а момак кадгод бајаги пробуди се иза сна и продере: А? Шта? Ко? ди? које то? каква ватра? ево сад, сад, сад ћу. Та шта сад ћу, устај па пали свећу, госа те пожелијо, од кад вичем. Једва овај бајаги напипа машину и упали свећу, ал има шта и видити; магаре једе сено ни бри ге му није, а ешкуту у запећку све зуб о зуб удара од стра. Било је тамо и што друго ал што му драго, доста да је момак још до зоре морао донети за ешкутове новце две фунте креча и запећак закречити, а он је за труд добијо два сексера, које је ешкут у општивски ванредни издатак ставијо, а тадашња репрезентанција — усвојила, наравно није знала даје тај излишни трошак молско магаре проузроковало. Ако сте ради да знате шта је још после било, казаћу вам. Момка су сутра одма из службе одпустили, Молац никад није по своје магаре ни долазијо бојао се да ће ваљда више платити него што магаре

кошта, а ешкут — он и данас живи, само леву ногу повлачи, а левом руком, којом је онако „херојски" магаре за уво счепао, не може с' њоме ништа. Ћ.

Поздрав драгој у даљини. На далеко ти си душо, Даљина те пуста крије; Та даљина скрива мени Злато моје најмилије. Ох како бих теби дош'о, Да те видим, душо, само, Да ти стиснем руку белу, Да се слатко нагледамо! Ох, како бих теби дошо, Да раскинем вео снова; Ја бих дош'о али несмем, Несмем душо — због другова! Кредитор ме многи чека, Мени душо срце зебе, Да не будем близу тебе, Ал' растављен од тебека. С' тих ђавола немам мира Нит' у дану, нит' у ноћи Измири их — ти то можеш, Па ћу теби одма доћи! Бубро.

Три латинске речи! Возио простак кочијаш два господина: судца и лечника из ђ. у 0, Пут бијаше блатан и тежак, те су се возили полагано. Господа разговарали се скоро целим путем латинским језиком, а кочијаш их пажљиво слушао и видиму се на лицу, како се нечем чуди и размишља. Напокон скине шешир с главе, окрене се господи и проговори: „Госнодо, не мојте ми замерити што би вас упитао,,. „Слободно драги", рече судац, „а шта би то било"? „Господо! ви се, чини ми се, разговарате латипским језиком, пак можете ли, тако вам бога, ноћу спавати?" запита кочијаш. Господа се насмеју и судац запита кочијаша; Зашто не би могли ноћу спавати по ради тога, што говоримо латинским језиком?" „Е, господо" вели кочијаш, „а ја знам само три латинске речи, па кад ми падпу на ум, не могу по целу ноћ спавати, ма ни ока склонити." А којесу то три латинске речи, што их ти знаш? упита га лечник. „Господо! прва је реч: „порција", друга „ексекуција" а трећа „лицитација" одговори кочијаш. „Ни оком тренути кад на њих помислим!" Послао С. М.