Starmali

У НОВОМЕ

31. АБГУСТА 1884.

„Стармали" излази трипут месечно. Годишња цена 4 ф . — погодишња 2 ф . — на 3 месеца 1 <к За Србију и (руге крајеве 10 ; — 5, — 2 1 / 8 динара. — Власник и одговорни уреднив Змај-Јован Јовановић; Издаје штамтарија А Пајевићау Новом Саду. — Руко писисешиљу уреднику (Ог. Ј. Јоуапогјс, \\ 7 ј«'Г| IX. РогсеИапиавве, 5(>.) — Претплата и све ШТ1 се тиче администрације, штампарији А. ПајевиЕа у Новом Саду. — За огласе плаћа се 6 новч. од реда, слова Еао што су ова и сваки пут 30 новч. за жиг.

ЕО ћЕ, Пригодом, кад се краљ Милан Да л' је опет осветна Или злобно пуста рука Завела се хуком Непрјомисла црајва, Ил е случај само бесцелице хит'о, Путе подлокао, шине раскламит'о, — То је јоште тајна. Можда ј" кака13 вет»р, који радо ираши И прашином страши На праху и страху хтео да утврди Провидљиве куле својих снова грди. Можда ј' — можда — али та ко ће да вија Траге и безтраге разних мождарија, Што су сад обилна новинарска грађа, Да се о том дуго прича и нагађа. Нагађати нећу, то ми чисто стидно, Жацам се већ оног, што је очевидно. У Ееограду.

КАО БОГ. . сретно сиасао од блиске оиасности. Био случај, застрах, освета ил злоба, Ал краљев је живот био близу гроба. На миру је прошло, и за ото хвала Вишој' сили пио је злодес задржала! Већ зинула беше црна кивна безна, (Шта би данас било, нико живи незна) Ј-сдан корак напред- — враг би стег'о замву. Тај судија адски већ ломљаше сламку, Осуди га на смрт, — да кивеа ли суда! Бездушне обести ! Паклена кривуда ! Али бог јс с неба милошћу засјао И Милану краљу амнестију дао. Јест', милост је први Мелем уздисаја,Ох ала је амнестија Божанствена сјаја.

К—м—џ—а.*)

*) Добивши ову пеему из Београда, забацујело другу, која је истим поводом: написана у уредништву овога лиета.

Ур.

Шетња по Еовом Саду. схсш. Што је Бечлијама њихов „ринг", што је Пештанцима дунавски »корзо", и што је Титељанима њихов „клинкер", — то је нама Новосађанима наш в тротоар" на пијаци, и то она страна с баре, јер на овој другој страни пијаце шећу се само они, који немају жуљева, па их срце вуче да их добију. Чим се смркне и чим се унесу у авлију они силни празни сандуци од еспапа, којима наши трговци дају на знање публици да су добили новог еспапа, већ се почну гомилати јата наших лепих голубица на тротоару, а међу њима и по гдекоји голуб са цигаром у устима, те видећи

тако и по гдекојег мушког у женском друштву, сећамо се оних сретних курмахерских времена, кад се наши младићи нису још стидели шетати се са нашим милим госн-ђицама и у пријатном разговору с њима прекраћивати себи и њима по који часак празног времена; сећамо се оних времена, кад су по кафанама само стари госиодари седили и читали новине, а младеж се на веселији начин забављала; сећамо се оних времена, кад су наши млади људи сви листом имали воље да се жене, те дакле нису презали од познанства женског, него су га баш тражили и на своје добро употребљавали, т. ј. бирајући себи сродну душу, која ће им у животу бити верна сапутница. Сада је то наравно сасвим друкчије,