Starmali

186

„ стармали" број 24. за 1884.

Сада су кафане наше пуне младих људи, што се картају, билијаре и о коњима разговарају и опклађају ко ће више чаша пива попити, а прошла су она времена, кад си „код венца" у кавани видео само старе пензионоване сенаторе, умировљене адвокате и зими беспослене економе, са плаветним џепним марамама и старим цшшндерима, па кад се у разговору стану онако старачки смејати: ха, ха, ха, ха, а оно се чује чак преко Дунава у градској пивари, а дотични „гражданин" поцрвени у слаткоме смеју као паприка, сузе му ударе на очи, обрише се великом џепном марамом, узме амрел под пазухо, па се упути кући да приповеда и жени, шта је ново чуо у кавани, али успут стане код пиљарице, те купи две зелене праприке, јер он то радо нарецка у чорбу, па да ви'ш како онда прија! Данас пак је општа тужба нашега женског света, да је нестало „курмахера" и да су се млади људи изгубшш у мору кафанског живота и у пустињи Сахари своје женомржње. Па ево и на Новосадском рингу, корзу, клинкеру и тротоару, како ли да назовем ону барску половину новосадске пијаце, види се, да су наше жонске саме себи остављене. Некако мушки за себе, а женске за себе, бага као у цркви. Мушки уместо да се придруже женскима, а они их јоп1 из далека обилазе, као да су им кредитори. Неће људски ни да им се јаве, него их у мимопролазењу тек онако попреко погледе, као на неке штајерекзекуторе. На променади их предусретају тако свесрдно, као што човек од прилике предусретне онога, који дође да иште жиро. А јесу ли то заслужиле наше госпођице ? А зар ви нисте видели новосадску изложбу женских рукотворина? ~ жеджжетжж Ч е с. Хумореска Тад. П. К. I. Господпн Нинко Нинковић постао је официрем јож лани у лето. А и треба, ја. Штаће сирома, осамнајест година нису осамнес дана, како он служи „правитељство" као војник. Он би, истина, давно био то што је данас — али несретне неке теорије изађоше па је много времена моро пробавити док је и њих научио, па нека правила, о, муке је им'о сирома док је и њих савладао. Таман се он спреми за испит кад ето ти наредба: „наредник, који жели полагати испит за потпоручика, мора знати још и ово." Он онда држи учи да се и из тога спреми, кад пристигне друго црње и теже. . . 0, јади, брате, ја! . . Кад човек помисли у једну руку вредан ј<5 и био. Само да ти стане причати какве је он муке претрпио, о'ма би реко да је врсан човек. Он је родом из једног малог села и од оца сиромаха. Још из малена га нешто срце вукло за господством; све се нешто одвајаше од осталих сељана и возвишени се прављаше, ко да му, боже прости, неки пресказ још онда срећу пресказиваше. Он је сматрао да ће се ногоеподити чим еиђе у чаршију и два пута кусне супе из варошког чорбалука, за то побегне од куће у варош и цогоди се за арцију код неког газда Ггире. Одма

Па зар нп сад још нисте стекли решпекта од женске вредности и узоритости? Та сад како су нас потиснули са политичкога поља и не остаје нам ништа друго, него бацити се на „курмахерај". Што су нам до сада били избори посланика, то нека нашим младићима буде избор честите жене; што нам је до сад било читање новина, то нек нам од сад буде слушање шта нам жена приповеда; што су нам до сада били сабори и скупштине, на којима смо се свађали и препирали, то нек нам од сада буде фамилијарни наш живот у кући, јер и ту има доста штофа за неслагање у мњењу и разне контроверзе; што нам је до сада било читање „Стармалог", то од сада нека нам буде у договору са женом претплаћивање и купљење претплате на њега. Али иде сад и онако јесен и зима. Ту су најбоље прилике, да човек са политичког поља пређе на друштвено. Долази нам б е р б а, где је увек пријатније пити рујна вина и јести добра ћебапа, него ли читати Бурназове изјаве по политичким новинама *, долазе нам с в а т о в и, где је пријатније ухватити се у коло са младим девоЈкама, него ли се налазити у колу Београдских министара; долазе нам и свечари, где је много милије сећи колач са домаћицом, него ли гутати многи политични колач, каквом се често нисмо ни надали ; а најпосле долазе нам и „беседе* с игранком и игранке без „беседе",ачесто бивају и „Б е се де" б ез „бе с е д е", а и ту је много пријатније стојати „визави" каквој лепој играчици, него ли на каквој преској парници, стојати „визави" каквом строгом судији.

чим је зарадио три талира, кучи панталоне и шешир и онај госпоски оковратник што се веже око кошуље, а стим Је сматрао да је воспитанији и возвишенији од осталих сељана. Од арције после две године ванџира он за кувара газда ћириног, тад му се и плата нешто више повиси. Његова се жеља поче све више и више остваривати, и он видећи како сретно нанредује по својој замисли, стаде кројити још новије планове за живот. Мислио је, отприлике, да почне после неколико година и трговати, а дотле се спремати да да све новце што буде зарадио на интерес, разуме се, по цванцик на дукат, а бо'ме и шес гроша ако се само може. Нешто новца мислио је и за зеленашење одредити кад и отуда има добра прихода, јер: „наш свет, како он вељаше, још се може варати од нас чарманлија." На велику жалост а можда и на срећу Нинкову потраже ти њега у солдате. Те оће бити, те неће бити боме мора. 0, окрени, . о, обрни, да се измигољи како аја мимојићи се не може. Веле да га је и доктор неки грош коштао да би му свидјетељство о неспособности дао, па ништа неучини — не знам је ли истина, лажу ваљда! Њему је много криво било да се растави од заната а нарочито није он, вели, за војску, јер незна писмо, па ни за каплара неће моћи ванџирати. Рок службе од три године свршава се у пролеће, а ко зимус беше за каплара исцит положио између осталих и Нинко Нинковић. Он има много да благодари једном старом војнику, који га целом буквару беше за талир научио.