Starmali

194

СТАРМАЛи" БРОЈ 25. ЗА 1884.

Шетња по Новом Оаду. СХС1У. Жан Жак Русо није веровао у чуда. Кад га је једном неко запитао: „А шта би ви радили, да се пред вашим очима догоди какво чудо, би ли онда веровали^ * На то одговори Русо: „Ја бих држао да сам тога тренутка луд, јер волијем бити луд за један тренутак, него ли делога свог живота!" Русо дакле није веровао у чудеса. Али то је сасвим наравна ствар. Да је Русо сада жив, па да је још Србин и да радо чита новине — нема сумње, да би морао у чуда веровати. Шта су они седам старих чуда спрам данашњих чуда и покора ? Шта су пирамиде у Мисиру, Вавилон, олимпијски Зевс, храм Дијапин, Колос Родошки, Фарус и надгробни споменик Маусолов?! Шта је све то спрам данашњих чуда светских, које сваки дан очима гледамо, ушима слушамо и носом миришемо? Мисирске пирамиде? А зар дефраудиране суме државних и приватних новаца по нашим поштама, порезним звањима и иначе по разним туђим ка сама не надмашују све пирамиде египатске тако, да ове спрам њих изгледају као маково зрно спрам каквог ћелепуша? А вавилонска кула? Чудна ми посла! А зар је забуна и различитост у језицима, која се ту иојавила, могла бити већа, него ли што је данас у нашој монархији, где нема скупштине на којој се разумемо, него зидамо зграду наше будућности сасвим забуњено: као што у Вавилону један иште песка, други даје цигљу и т. д., тако и код нас: један иште автономију, други даје наименоване учитељице; један иште слободу посланичких избора, други шиље жандаре и т. д. Зар то не превазилази вавилонску забуну ? пфмттжк Ч е с. Хумореска Тад. II. К, (Иродужење.) Госиођида Јуца кћер покојног Стоке сапунџије сад је девојка на удају. И ако јој је мати Јока сирота остала са њом јединицом, опет они некако доста пристојно животаре. Доста их потпомаже и оно пола куће што им остави мајстор Стока те могу сад бар од кирије колико толико потпомоћи се. Јока не тежи за великим уживањем, она само једно жели: да јој бог да здрављица да дочека да Јуцу удоми за какву пристојну прилику, па онда неби желио да оног часа издане. За то откако је стигла на удају све јој кричи да непробира много, но да тражи према себи друга. Но она како ми се чини мало слуша мајку у том погледу, и њу вуче срце ка — госпоству. Она се сваки дан нада да ће јој пружити руку какав чиновник вишег реда или трговац од богатијих трговаца, То није шала, она се заиста томе пада. Ко јој тури тог црва у главу не зна се, али ће посигурно бити она сама. Видела је да је јединица у мајке, да ииа кућицу која за мираз може по-

Па узмите треће чудо светско: Фидијев Зевс на Олимпу! Та то је само мртав камен спрам нашег живог Гарашанина, који ведри и облачи, и држи у рукама муње и стреле, које силовито обара на — невине и сироте учитеље, које сваки час премешта из једног сиромашног села у друго. И пето светско чудо: Храм Дијанин у Е ф есу, што га јеЈерострат запалио, да би се прославио, превазиђено је у наше дане. Какав Јерострат, што је цркву једну запалио! Каква ми је то слава! Ал' имамо ми Јерострата, који је запалио не само једну цркву, него и целу црквену автономију нашу! А имамо ли Колоса Родошког? Та тај је Колос кепец спрам нашег Колоса, што га имамо у својој кући: Наш државни дуг није само корачио с маленог острва на суву земљу, него је опкорачио све земље и главом упрљо чак под месец и полумесец. Шесто је светско чудо Ф а р у с, кула, која стаје (по нашем новцу) тринаест милијона форината. Па какво је онда то чудо! И ти наши стари баш су се умели ма чему чудити! А да колико милијона нас стају наши булвари и опере, што нам их зидају потопљеници и погорелци банатски и славонски ? То је мало веће чудо, него њихов Фарус! А Маусолеум? Схрашно и јесте! То је гроб једном једином човеку, па су направили толику ларму! А колики ли би маузолеум имао се саградити оним силним граничарима, дедовима нашим, што су Турке из Аусгрије протерали! Надгробни тај споменик истина није подигнут, али је план већ зготовљен и на пергаменту израђен, те лежи у оним карловачким сандуцима; привили су га да легне, (за то га и зову привилегије). Него има и једно о с м о чудо светско, а то је, кад се ко из скромности одрече владичанске митре, па оде својевољно у манастир Војловицу, да метанислужити а и насљедство мора на њу пасти. Осим тога, она је била у себи пуно уверена да је по својој природи и образовању за господу створена. Није шала, она се у 1Шогом разликује од осталих занаџијеких ћерка. Од петнајест година она се иочела дружити са отменијим људима — кираџијама који у њеној кући сеђаху; она зна шта значи „пардон" и „сервус" и друге госпоске речи што се у друштву употребљују; сав ред јела зна побројати што се кувају у госпоској кући; све форме хаљина уме на прсте побројати; све игре уме играти што се на балу играју; цео ред правила о понашању у „отменом свету" има у глави и. т, д. Да би још изображенија била, по препоруци једног господива, она је обратила особиту пажњу на лепе романе и драме. — Али што симпатишем „Сеоском лоли" то вам исказати не могу. Знате карактеристику лолину? Лумпач, око кога свирачи по целу ноћ свирају ; пијаница, око кога флаше лете; он пије, пева, игра, весели се, љуби — јуф' та срце ми из груди исчупа. Више сам га пута гледала и свагда ме је тронуо. То би била прва реч у друштву у ком би се тревила госпођица Јуца. Она је уобразила била да ће је говор о вишим стварима на већу цену подићи, да је, шта више, по