Starmali

262

„стармали" број 33. за 1884.

Публика. Док не лупиш о камен Нашега стрпења. К р и т и ч а р. Ти ћеш донде булазнит', Док се не расрдим, Па те строго, поштено, С в о ј ск и не нагрдим. Ј а. Браво, ретка гласино ! Никад не промукла! Волем таку критику Ма ме и утукла. Г—д-н.

Један ноћни догађај, Пријатељ А. и Б. беху најближе комшије, те су редовно после вечерњих састанака заједно кући ишли; једном приликом седили су пријатељи мало дуже, те кад се кући кренуше спази А. да му је комшија Б. у потпуној мери напит! Пријатељска дужност му беше комшију у стан одвести и у кревет сместити. Са тешком муком умири А. свога друга и пође кући; кад изађе из куће спази на његово велико чудо свога друга опет на улици; одма га у кућу увуче и на ново га у постељу смести; пође кући и убезекне се кад и опет нађе комшију на улица; не остаје му ништа друго већ поново увести га у стан и препоручити му, да буде миран па онда утјешен пође кући. Кад је и опет спазио прајатеља на сокаку није био у стању ову загонетку себи разтумачити али то му разјасни његов пријатељ и комшија Б, са речима: „фала ти брате на пријатељству, али сад је већ доста, ово је већ трећи пут како ме бацаш кроз прозор на поље из мог рођеног стана." — ен —

Из (комуналне) школе, У ч и т е љ (показујућ прстом на једног ђака) Оди симо! ђ а к (разрогачио очи, али се не миче с места). У ч и т е љ. Та теби сам, теби сам казао. Оди симо! ђак. Али молим, господине, ја се не зовем Сим а : моје је име Милош. Варјача.

Брудер Бајун наздравља пон Николином Марку, Пошто близина наступа, а радост општину обузима, ја желим, да се мој пријатељ ближи, јер поповштина и учитељство треба да је комплет — а пријатељ ће то израдити (ваљда мисли изабрати Марка у Сомбору) таки нам подобајет. — Сродство на страну . . . сад господине дични још киша иде! — ал немојте господине . . . мени . . мени . . . уживам ово је наш парламент — живили господине (чују се похвале и дивлење) — Имам ја драстичнијих израза браћо, ал' овде ми паде ум, као што иње пада . . Сад ми допустите оно осећање — лако је себи у четир зида од строгости професора, ал' тешко је бити род у самоћи! — (дивљење) маните се ви у четвороуголном столу — идите ви у . . . школу — допустите

г. председниче, ви сте луђи, него ја што говорим мора се наћи према свакој здравици која ће се отликовати — а то је у жанеру овога друштва — да додам његову приљежност, а који му је дао ову приљежност! и која се вршп према домовини — нека грокће ко крмача у бундици — то је магнет, који је све привукао себи. — Ја врло добро знадем, који то име значаја, да обелодањује и према општини гашој — са врбе стакло — а д пас, ја мислим да је извор врела био, и да је изразу мађарској — а шта ти Ташо магарче један — образ је осветлао томе врелу, тога да бог — а ви браћо ако сте филозофи, онда нека вам је, а ја браним и против Шпајзера . . (елал, елал вичу) говорник се да умореп и прекида, јер неналази за достојне пред којима говори. Мутави-

Е гле, ; гле! Учитељ Н. карао је некога ђака, што је нешто заборавио урадити; па му рече: „Кад си тако глуп, да све заборавиш, а ти купи себи нотицбух, па забележи све, што ти треба да не заборавиш. Тако и ја радим". Из главе. Неко дође у радионицу неког молера и ту опази слику, која је представљала бадње вече. — 0, како сте ви то леио урадили. Особито ми се допада слама по патосу. Баш као да је права. Ту сте сламу сигурно преглбдали. — 0, боже сачувај, то је све из моје главе. Из палате. Д е т е. Је ли, мамице, кад сиромашни људи умру, дођу ли и они у рај? М а м и ц а. Дабогме, чедо моје; јер друкче ми у рају не би имали послужитеља. Разлог. Н. Опет си дошао да просиш. Ономад свм ти поклонио леп капут, — а сад си опет издрпан. Куд си део тај капут 1 П р о с ј а Кл Продао сам га. Н. А за што. Просјак. Јер у лепом капуту не могу ићи да просим. Из школе. „Која животиња најлакше научи говорити ?" запита учитељ једног ђака, ђак ћути. Осврће се да ли ће му који друг по-