Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 10. ЗА 1886.

И по томе што је ко с т р а с н и ј и могао би бити све већи. Ал ја ипак кад иомислим да сам српске мајке син, кад помислим ди смо и како смо, шта смо и колики смо. на чему смо и под чиме смо, шта чекамо и шта нас чека, — ја се ипак не у з д а м толико у наше страети, колико сеуздам у зауздавање тих страсти, — Јер ако не буде тога уздан. а, биће уздисања. Ово ми је тек онако, случајно на ум пало поводом велике недеље, која се зове и страсна. Али сад сам се тек сетио да страсна недеља није добила име од страсти, него од страдања. И сад би требало да избришем све што сам горе написао, па да према томе размишљања своја друкчије удесим. Али писати па брисати, то би било тако исто памегно, као кад ко прими оставку једног министра, па онда томе истом министру повери да склопи нов кабинет. — Но да се вратим на страдање. Који (на правди) страдају ти још могу бити велики. И Христос је показао величину своју на крсгу и на мукама. Треба умети страдати. (Српски народ страда већ 500 година па канда се још није у томе послу извештио). Страдање није за то да се људи изгубе, — већ да се нађу. (Т. ј. људи, — јер нељуди и онако умеју да се нађу). Страдање није за то, да се људи раздеру, него да се приберу. Страдање није за то, да важи оео што тек испред носа видимо, — већ да видимо колико важимо. Страдање није за то, да се снаге у лудо троше, већ за то, да се и најмање трошице снаже. (Т. ј. оне које нису труле и плесниве). жежжЕетЖЕ Рецепт од кијавице, Хумореска. Дуго и дуго сам мислио откуд води кијавица свој постанак и напослетку сам измишкулирао, да је она свакако масло оног — буди бог снами — „малог." — А ви већ знате, да је тај вражки „мали" — велики обешењак. Хтео да се нокаже, да има милостиво „благоволеније" о људима, па куд ће, шта л' ће, него написа окорелом шапом тестаменат, и, осим других својих рсузлука, остави нам и — кијавицу, ту праву проклетињу наших дана. Е ко да му не рекне на то, да је уља, лола, бећар, вуцибатина и све, све, друго! Откуд му само пало у ћупу вегову, да њу измисли!? Ал' куни, грди, ружи, „пцуј" ти њега коликогодволеш, све је то бадава. Опет он неће своје дело да опозове. „Насљедствије" то његово опет зато расти, цвета и напредује; и на старца и на бабу, и на човека и на жену, и на момка и на девојку, на дете — на све редом подједнако се излива „благодат" — аратос је! — тог његовог „презента." Ушао прави штрк међу све (па и у жене, и ма да оне стоје његовом галантном срцу ближе него љу-

То не треба сметнути с ума. И тако сума сумарум: ја држим, да ми Срби још не умемо лепо и достојанствено страдати, — вешто и јуначки стра — дати. Ако даклем желимо да и ми будемо велики, да дође и до нашег ускрса, — онда је прека потреба да ни у страдању не будемо мали, ниски и сућушни. Ето до тога сам конца дошао ја у размишљању своме страсне недеље, — а ви сад, ако хоћете, можете конац овај даље напредати. Т.

У првом пренеразу, Врло добро знамо да се друштвене болести не дече ћутањем, Па инак, у нрвом пренеразу свом, и бојећи се да од зла не направимо горе, не знамо ништа паметније, него нрема несрећној књижипи: НЕКОЈИ „ПРИЈАТЕЉИ МИЛЕТИЋЕВИ", заузети најблажи положај, који се замислити даје. А то је ћутање — ако се може и док се може. Молимо наше пошт. сураднике, да се и они тога придржавају. Уредник „Стармалог".

Шетња по свету, XXII. Обичај је, да се о ускроу деле црвена јаја, Не могу ни ја изостати иза општег обичаја, те по томе морам и ја коме поклонити своје црвено јаје. Немам ди). С ким се год састанеш, свако ти се то тужи, да има кијавицу, па, за потврду том, почне оно стереотипно циха! — ци — и — ха! — да ти одере уши, Све то непрестано шмрка и брише се. Одеш ли у суд, у шпаркасу, у порезно звање, свуд те то чиновницц опоро предусретају. Мараму мећу сад на уста, сад на нос, а набреклим те очима гледа преко рамена, као да си баш ти тај, што си им донео ништа друго, него баш саму кијавицу. А још кад одеш на нијацу! Питаш коју дебелу ниљарицу: „пошто ово, пошто оно?" — па мораш вазда да чекаш,док се она прво искија, патек онда да ти да „отвјет." Сретнеш се са дебелим, задригнулим римским фратром, црвену мараму држи на носу (незнаш шта је црвеније: марама ил' нос) јавиш му се, а он кија, кија, па тек кад одмакнеш од њега на читавих десет фати, онда ти се одјави. Идеш тако пијацом даље, замислиш се, занесеш се, и напослетку на све стране чујеш само ци — и ха ! — ци — и — и ха! на здравље 1 на здравље! . . . По где-где још закрешти који глас: „Аратос така здравља!" Па још је та кијавица и тако безобразна и налепљива, да по некога тако страсно својим загрљајем стегне