Starmali

„СТАРМАЛИ* БР. 10. 3А 1886.

никога свога, нити има у лепом жеиском свету и Једне душе, која би мене волела, макар што ја многе волим, па с тога, кад се баш морам наметати, наметнућу се вовосадском великом жупану Парчетићу, те ћу њему поклонити своје ишарано јаје. Ишарао сам га до душе црвеном и плавом бојом, а бело је остало на другом крају, те је по томе револуционарне српске боје, али то не може ништа сметати, јер Тиса је забранио само српске гробојнице, но још није забранио да човек не сме ни јаја шарати како му воља. Него питање је, да ли да му дам читаво јаје или само парче јајета? То ће питање можда многима чудновато изгледати, али кад се узме у обзир, да је новосадски жупан само парче Т »гћ, онда ће ми свако дати за право, што се ја борим, да ли да му дам само парче или пак читаво јаје. Очевидно, да није право, дасепарче тићу даде читаво јаје. Хајде да је читав тић, онда би му се „кппирало" и читаво јаје, но овако, по што је само парче тић, „кипира" му се само парче јајета, или и читаво, које ипак није читаво и које се на говедарском језику зове — мућак. Па ипак ћу му дати читаво јаје. На први поглед изгледа то врло недоследно, али у самој ствари није. Јер видите, и то парче тића има великих заслуга по српски народ. Овом ће се да богме многи смејати, али одмах ће увидети, да су на кривом путу. Ето на нас Србе је била до сад повика, да смо „нелојални", да нисмо »пагриоте" и да гравитирамо ван земаљских граница, но на велико чудо показало се у истини, да су наши слободоумни органи најжешће патриоте, јер су се својевољно претворили у егзекуторе и силом хоће, да сваки држављанин плати своју порезу. Од овог већег патриотизма не може бити. У Новом

Саду чак се својевољно склопио и одбор, који ће грађане гонити, да плаћају своју порезу. А шта је на то рекао новосадски велики жупав? Рекао је отприлике: ,Охо! Није нужда, да сваки грађанин плати своју порезу и за то не дам том одбору порезпе књиге, да би из истих могао дознати, ко није до сад своју порезу платио, те да сироте људе гони, да и своју посљедњу ствар продају или заложе, само да би порезу своју намирили. Не дам, да се сиротиња гули и упропашћује рад државе." Сад изволите пресудити, које патриотичнији: да ли они, што су своју порезу часно и поштено исплатили и који хоће и друге да приволу, да то исто учине, или пак они, који то не допуштају? Ја држим, да ће се опште мишљење изразити у корист оних првих и да ће по том баш усљед Парчетићевог поступка Срби проглашени бити као најлојалнији и најпатриотичнији грађани. И за то је новосадска велики жупан заслужио читаво јаје и ако је само п а р ч е т и ћ, а не читаи тић, и за то му ја своје црвено-плаво-бело ишарано јаје дајем од свег срца. Нек се бар зна, да и у овом рђавом времену може Србин бесан бити, особито кад се узме у обзир, да нам од сад нико не може пребацити, да нисмо добри и лојални угарски грађани. Шта више, српско-народна слободоумна странка боља је и лојалнија и од самих присталица кикиндског програма, јер у том програму нема ни једне тачке, којом би се присталице обвезале, да на време намире своју државну порезу, до чим је ето српско-народна слободоумпа странка гонила читав српски народ, да свој крваво стечени новац носи у порезно звање. Па ни то није некима право! Шта ћемо, кад смо такве судбине, али и то има своју добру с?рану, јер се сад бар зна, ка

да не може ни душом да дахне, него је мора јадник да трпи преко целе године. Но кажу бабе, (ја још нисам дошао до тог искуства) да је кијавица врло добра; ко њу има, тај је сретан, јер, веле, она има то добро својство, да човека — „чибти!" Хвала лепо на том њеном „добром" својству, ал' ево она је код мене отворила сезону, и ја ћу је драговољно уступити сваком оном, ко се не осећа да је чист, па нека га она — очисти. Само да се ја иарасим ње! . . . Ал' шта су све кијавице на свету ?! Шта је и она чукунбаба њина, коју је „мали" прво измајсторисао, шта је све то спрам оног славног балабана, што га у поседу свом има баћ-Остоја! ? Тричарија и ништа! Да знате само како сирома баћ-Остоја пати од тог њеног „чистителног" својства. Сав се јадник усукао. Нит' може честито да једе ни да пије, него тек помало лабрцне и примизгива се. Но све, све, ал' неможе ни да пуши. Како запали лушу, па хоће онако по својој вољи, да који пут ћане — дим уђе у грло, затим у нос — кс! заголица и једно и друго, а у ушима му зазуји, глава му забучи, затим почне кијати, кашљати, да већ избечи очи. Шта није пробао да се курталише ње, ал све бадава, она никако не попушта. Изређао је све бајалице, ишао је свима врачара^а, дао је преврћати траг, аУ све где је ту је. Балабан јачи и јачи.

А баш је могла та суклата њега поштедити. Та и без ње је њему доста; има он и других невоља својих, Откад се "зна увек је несретан. Кад је био мали и он се с другом децом верао по дрвима и сувачама. Сва су деца ту сретно пролазила, само је он морао да заглави. Једанпут се више деце пело на неки висок багрен. Остоја је био од прилике у среди круне, а над њим је био несташни Аћа, који је дотле цупк'о и цупк'о док се није омакао и хр! пао, ал' не на земљу већ на Остоју, и сирома Остоја стрмоглави се кроз багренову круну, разбарусао је грање, бодље га свега изгребле, а једна му се забола у око; кад је сасвим дотежао земљиној тежи, запраћака се у некој брљи, и био би се ту и удавио, али га срећом брзо извукоше. Но лево му око за увек оста дрљаво а у падању од страха уши му заглунуле, па је остао и наглув целог века свог. Ни крив ни дужан морао је он да испашта за аћину непажњу, а Аћи није фалило ништа, јер му се капут закачио за неку грану, па се ту мало прољуљао, али се толико копрцао, док се није домашио рукама једне појаче гране, па се онда — испоручио. Па кажите: зар то није права несрећа, патити за.туђе грехе!? Па увек га тако прати несрећа за несрећом. На најравнијем путу он мора да се изврати ако иде на коли, а ако иде пешке мора да се спотакне и падне. Кад ко чека кога у помрчини иза ћошка да му се за шт освети,