Starmali

82

„СТАРМАЈШ" БР. И. ЗА1886

Сад се на мах окренуле ствари на боље и умеето обичних дрних гласова нолетише из Босне ноносне шне здравице, као да Босна лежи негде између Депрецина и Кечкемета, где се људи ни не сарањују, а да живи не избаце по неколико „дикција" — здравица у покој душе умрдога. Чисто не бих веровао, али сам све сам видео и сам чуо, па морам веровати, хтео не хтео. По што сам позван био, то сам и ја присутан био при банкету, што се држао у Доњој Тузли пре неки дан, кад ее онуд отворила жељезница, па сам да богме све видео и чуо. Министар Калаји је наздравио нрво краљу, а после „босанском народу." (То је, знате, нова народпост, за коју до сад европски научњаци нису ништа лнали, док је није г. Калаји пронашао.) ђенерал Апел је с једном чашом вина наздравио аустријској и угарској влади, аустријском и угарском парламенту, и мпнистру Калају. Види се по краткоћи и компактности здравице да је војник, а можда је и мислио, да сви скупа ни не вреде више од чаше вина, те на што да се „штрапацира* и да за свашта обашка наздравља и пије? За тим је секциони шеф Мереји наздравио војоци и а)стро-угарској штампи, а Јокаји се захваљује и наздравља Калају. Мереји наздравља даље некаквом Вашархељу и Борошу, као корисним Мађарима у Босни. Борош оцет захваљује владиним органима и наздравља Мереју. Као што се дакле види, здравица је за здравицом падала и весеље је врло бујно текло. Само је то упадало у очи, што нико не устаде, да се министру Калају захвали у име „босанског народа." Нит се нађе

ШФДЖЖСТЖЖ*

Рецепт од кијавице. Хумореска. (НаотавакЈ. Кад је Алка видела, да је својом виком онако с очију збунила баћ-Остоју, и овај се одма примирио, пријала јој је та победа, али се још мало сићила. Ал' је и ово напослетку попусти и она је била у својој старој „ворми": сталожена и мирна. (Та за бога и она је жена, па кад види, да јој се више не противуречи — што никоја друга њена неволе, како се неби онда умирила! Не може ваљда ни она бити изузетак !■) — Кажу, знаш — поче Алка сад поново, ал' глаеније — да је дош'о ники доктор, тако га зову, па кажу, он свашта ома извида, као да руком однесе. Има кажу и неки медицин, па кад то д§, то је ваљда ко баб . . . (ту се Алка трже; умало што не рече ко баба Комлин зачин) знаш, кажу, од тог одма прође и највећа болест. Ето чујеш од Марте Бардакове и Симке 'Грзалове, кажу, њина деца патила од урока, а он дао тај медицин, па сад деца красна, здрава и читава. Па ко велим, кад сви кажу, да идеш онда и ти њему, можда ће ти помоћи. Незнам само је д' наше вере, можда је и пулгер, ал' већ чућеш ти то

какав бег Капетановић, нит какав Косановић, нити пак какав фра-Грга, да у име Турака, Срба ил Латина отноздрави ил наздрави тако светлој гооподи. С тога ће ми свако веровати, кад му речем, да се мени чинило, као да сам усред Дебрецина, а не у Доњој Тузли и тек после банкета, кад ми је власт доставила, да сам протеран и да морам окупационо земљиште одмах оставити, овда сам се тек разабрао и уверио, да сам одиста у Босни. На такву наредбу нисам могао друго шта учинити, него држати се филистарске пословице: „паметнији попушта", па узети штап у руке и поћи на границу, а путем сам непрестано певао ону познату песму, која се почиње са: „Из Берлина телеграф нам звучи," а свршује се са: „Јуришајте и десно и лево, неће ваше остат, Сарајево !" Прешавши границу, видео сам, да се и други људи ссле из Босне. Шесет мухамеданских душа, шесет исгурчееих Срба, оотавиди су тог дана своју отаџбину и одлазе преко Загреба и Трста у Смирну, у малу Азију. А то се селење отиочело одавно и непрестано траје, те ако још дуго буде Калаји свој благослов изливао на Босну, то није далеко време, када ће сва земља опустити, па ће опда непозвани „културтрегери" моћи голом камењу и хучним рекама проповедати културу. Тако вам је то с аустријском „културом." Док се по Доњој Тузли разлежу здравице у славу новог реда, донде се у историји људског живота извршује наопаки процес, т. ј. као што су некад људи бегали из Азије у Европу, тако сад бегају из Европе у Азију, те по томе моаге се г. Калаји с нотпуним правом хвалити, да усред Европе шири азијатску културу. С тога од господарчета, (тако још ко нова млада прозвала Алка Остојиног брата Јовицу) знаш, да он свашта зна, и ома све разбере: а познаје се и с многи пулгери, па можда је већ и шњиме био у бирцу. До то доба није било у том месту лечника, дакленије чудо, што Алка још није чула то „име" „доктор", и што незна, какве је наније: ил' је пулгер ил' Србин. Баћ-Остоја зевну један дугачак зев. — „Та само да ми помогне, па не брани I ма ко био. Знаш, да ми је већ догрдило дан на дан да се овако патим. Већ оће очи да ми искоче. —■ Из ових баћ-остојевих речи види се, да је сад разумео, што му је Алка говорила, јер она је сад по други пут већма викала. „Па" — настави он — иди питај Јовицу, ди седи тај, како кажеш да се зове". Јовица је имао своју кућу одма у другом преком сокаку од Остоје. Ол је био налепа и ницао је и тамо, где се не ееје; турао се и туткао и тамо, где му Није место. Па зато је и казала Алка свом Остоји, да ће „господарче" зацело знати, шта је, и ди седи тај доктор, и да је можда већ се упозно шњиме. Алка се одма повеже, и оде Јовици, да се распита. Нађе га код куће, и он је, па питање њено, упути, где ће га наћи. Алка затим дође кући, где ју баћ-Остоја нестрпељиво ишчекивао, па му каже, шта је чула од Јовице. — Вели, да седи преко путаод попе, ома друга кућа од Симе Муштерије, и каже, да се већ позн'о шњиме; само ти иди, каже, он ће те зацело извидати.