Starmali

106

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1886.

За то, да сам ја случајео Тиса, ја се не бих ни мало једио на Чанадијево грубијанство, већ би се поиосио, што имам тако верне и послушне присталице, као што су Срби посланиди из уже Угарске и Хрватске, а чланови владине странке. Ја држим. да би ти људи и онда Тису тачно и савесно послушали, кад би им он рекао: „Видите ли овај ланац траве, што ее по будимском брегу пружа ? До у вече да сте ми гу траву попасли!" Само да им то рекне Тиса, ја бих се смео опкладити, да би ти људи до у вече заиста и извршили тачно Тисин налог, а не би ни пигали, зашто смо ми пасли. Но по што Тиси још није пало на памет, да тера своје људе да иасу траву, за то пасу наше џеповвЈ те ће Угарска скорим изгледати као дрво, еа које је пала силна гусеница и све лишће и сав плод изела, С тога би још понајбоље било, да се донесе и усвоји предлог о редукцији српских посланика на Угарском сабору, или пак да морају сви бити у одбору петнаесторице у Карловцима, кад се о каквом важном и животном питању решава у Будимпешти. Ето н. пр. г. Стојачковић за цело би гласао уз владу, да је у то доба био у Будимпешти, али је био привезан за Карловце и Нови Сад, те је тако Тиса добио један глас мање. Тако и ако се можда не би решила редукција епархија, а оно би се постигла редукција верних Тисиних гласача, те би у данашњем рђавом времену и то'нешто значило. Само да ми је знати, да ли је г. Стева Поповић, посланик на Хрватском сабору, гласао за владин накнадни кредит просто као Стева Поповић, или је пак додао и свој предикат „Вацки?" Ако није то учинио, онда је велику погрешку учинио, јер би тиме Тису јако обрадовао, можда тако јако, да би он — Тиса мммшГ Баба роксин гроб, Давно је то било; давно врло давно, Данас се и не зна за име јој славно. И не зна се, велим, еј да грдне штете Еј лажљиви, грозни, превртљиви свете! Зар се тако чува помен од старина ? Зар таки аманет од оца на сина? Зар да с' заборави ? — 0, та срам вас било Та ово се давно, — још „пре буне" збило! 0 „буни" је она кућа на ледина Разорена била, пуста^развалина ; Још се само оџак гордо диз'о горе Причао је грому за роксине дворе. Ал ваљда је тако црна судба хтела, Те га је „о буни" кумбара разнела; Срушио се и он на све четир стране, Сад је пустош сама, мој драги брајане. Пустош, сама пустош, — а зидови стари Ко да жале оне „старе, златне дане" .... 1. Тамо иза села развалина ј' стара — Ал била је кућа, не беше јој пара. —

од радости све српске независне и слободоумне новинаре послао у Вац, да се тамо науче „опортунитету" и — Тисизму, као што се том научио и г. Ст. Поповић. У осталом, може се г. Тиса врло лако и преварити у рачуну. Јер како је тамо сад један Србин и како ће скорим доћи и уредник румунског листа „Трибуне", па да онда придође још ко од саских и ко од словачких новинара, онда то може лако бити квасац за будућу потпуну солидарност између немађарских народности. И тако би у интересу солидарности између народности било, да се у Вацу саставу што више српских, словачких, румунских и саских новинара, али ја за то ипак велим далеко му лепа кућа и ја се — бар својом вољом — не мислим никад одшетати у — Вац. Милисав.

У ш т и п ц и. Кад су Нерону поднели да подпише прву смртну пресуду он је узвикнуо : „Куку мени несретнику зашто ме научише писати." А доцније је тај крвник стотинама људи слао на губилиште. — На министару Кујунџићу види се да је „класички" образован. Први му посао беше да гоњеног Гигу Гершића поврати великој школи, ал сад већ иде за тим, да упроаасти читаво „учено друштво." — Право Неронски. * * * Краљ Милан вели : „ Србија мора данас ил окрњити део од војске, ил порезу подићи увис." Сиромах, на себе је заборавио. * * * Чивутски листови без нужде нападају Црну Гору. Ал шта ће бити кад она тек запева црњу и Гору?

Малена је била, али ипак за то Прозори се увек сијали ко злато. Наоколо свуда миомирно цвеће А по цвећу чела весело нолеће. Лептирићи мали с цвета на цвет лете Па га љубну, шапну: „ал си диван свете !" Наоколо свуда цветак миром мири А мирис ти груди раздрагане шири .... Пред кућицом малом липа шири грање, А с грања се чује умилно певање. Под липом у ладу клупица се дала, На њој седи бака, кукуљава, мала; Седе су јој власи, образи збрчкани, Потавнеле очи . . . — Еј многи су дани, Та много је тешких прохујало лета Од како је бака угледала света. Запамтила ј' много седа глава ова, Запамтила ј' много крвавих ратова. (Па кад баба Рокса почне причат, само И жедан и гладан седио би тамо.) Старица је сама, никог свога нема, Само стари мачак у запечку дрема. То је цело друштво, што га има бака. (Ал га не би дала ни за сто банака !) И мачак је већем доста матор био