Starmali

188

„СТАРМАЛИ" БР, 24. ЗА 1886.

седио чврсто на своме престолу, он се туђио од њега. А ето сад га вуче срце за њим.

□ • Кад је Батенберг иолазио викали су му: до свидања! (А то значи да остане тамо куд иде до сви дан а.) Краљ Милан кренуо се у поноћи из Београда у Глајхенберг. (Та ваљда се није бојао да ће га ко силом задржати). ®. Кажу да је Анђелић болестан. Али не б љ ује крв. него кљује б р в, да се ае направи ћуприја за сазив сабора.

Ш. Кажу да Фетер распитује, јесу ли га судије једногласно осудиле : — ако нису, он у томе налази неповерење — и неће да прими казну.

Вука. „Јеси ли чуо, да је Герман болестан?" Шука Чујем, пише о томе и у /Гурском Народу.* 8 Па тојесасвим ..природно. Пре нег што се повуче у какав манастир „на опоравлење,*

- мора бити најпре болестан.

Ђука. „Две трећине угарског сабора прошле су; сад се састаје трећа трећина." Шука. „Хоћел већ и народу бити отуда вајде. Турске паше узимале су за себе само т р е ћ и н у, а две трећине давале народу. Кад би нами посветили посланици ма ову једну трећину саборског рада, ми би били задовољни. 0.

Неколико анегдота из живота цара Фрање I, Држим, да ће наш свет интересовати, ако овде наведем три анегдоте из живота цара Фрање. Но у напред морам рећи, да те анегдоте нису поникле у нашем народу, него их је скупио и на свет издао неки Вилкинсоп, а из његове збирке прештампавали су их многи немачки листови. Ја сам те анегдоте читао у „Буд&пестер Тагблат"-у и ево их овде у верном преводу нашем читалачком свету саопштавам. Дакле: „При једној од највећих и на.јзнаменитијих седница министарског савета стојала је царева столица одмах код прозора, те је владалац могао прегледати велики део пролаза кроз двор. Изгледаше, да се цар већма интересовао за оно, што на пољу бива, него за говор кнеза Метерниха. Кад је кнез мало застао, опазило се по царевом покрету, да хоће нешто да примети, те су сви са страхопоштовањем слушали, кад је исти рекао: „Зачудо! Ја сам посматрао кола што пролазе кроз дворски пролаз, те сам избројао 173 кола за то кратко време, док је кнез-канцелар говорио. Друга је анегдота ова: „Нриликом друге једне седнице министарског савета беху на столу све велике европске карте. Сви су присутни с највећом пажљивошћу слушали Метерни| хове предлоге који је захтевао нове границе и тражио натраг провинције, што су уступљене биле краљевима, које је Наполеон поставио. Цар, који је имао свој ириватни атлас, као да је са свим удубљен био у ту интересантну тему, кад уједаред заклопи књигу и повиче. „Ту је! 4 Сви се окренуше цару и мислише, да се у његовом мозгу породила сјајна идеја, те се Метерних усуди, да запита, да ли ће његово величанство вољно бити, да своју идеју објасни. ,0, ја немам никакву идеју," смејао се цар. „Ево, погледајте га! Мртав је већ." Беше то малени паук, којег је

дар. — Наједаред Љубиша клону. Наслони главу на стол и заспа. Друштво остало, није то ни мало збунило, весеље је текло и даље, а придобијало је све нове снаге., сутра ће се држати жупанијска скупштина, па су одборници странци у варош дошли, ту је већ ирош Сима из потисја. па Иса, па Арон, па Јоца. па Милош, па Урош, и. т. д. Наједаред уђе и Сава, мислио је да се Љубиша морао скрасити код Сабатке, јер вече је, а нема га у дућану. Види Љубишу и приповеди шта се догодило, друштво се смејало тим више, што је Љубиша тајао зашто је код Сабатке у то доба дошао, па није ни ручао. — Е па онда ваља да и не вечера, рече Стевица, зашто да квари започети ред. Стевица је знао, да ће се за ото већ друштво постарати. Вика, песма, музика пробуди најзад Љубишу. — Он се зачудио, када се нашао у новом великом друштву, види ту и Саву, и тада се сети. — Сава му даде прстом знак на уста да ћути, као бојаги, да нико не дочује за данашњу званицу. Љубиша је ћутао, али је претио прстом; напротив

ј Сава се снебивао, као знак да он није крив томе целом неспоразуму. Цело друштво што је ту седило и веселило се, беше једномишљено. Наједаред упаде унутра госп. Никола. Чим опази да то нису његови партизани, почне грдити народњаке. — Љубиша онако мамуран, хтеде да се са госп. Николом ухвати у коштац, али Сима из потисја не даде, већ рече свима околнима, да сви раде оно, што он почне Сима почне кроз зубе дувати и имитирати ветар. Ово прихвате и други, један крупним, један ситним, један средњим гласом и већ како је који умео. Изгледало је да се подигла права олујина. Госп. Николу су звали Олујом ! Кад он види шта ови раде и својим ушима чу он иоче још већма грдити, а ови одговараше са још већом хуком и фијуком. Неки се нису могли уздржати од силвог смеја. На првом је месту био Љубиша — г. поп олуја не мога издржати овај ветар, јачи од њега, већ опсова нешто горопадно, па излети наноље. — „Одуваше га", рече Љубиша гушећи се од смеја, те умало не паде са столице. (СвршиКе се.)