Starmali

190

„СТАРМАЛИ" БГ. 24. ЗА 1886.

онако клецајући и метанишући, по пијади. У тој жетаи сусрете свог пријатеља, иначе надри шаљивчину. Прија- , тељ га похвали: — Е баш си правијунак! Лако се опити после подне, ал : већ пре зоре тако бити пијан, па се још држати на ногама, то можеш само ти. Закин.

Батенберг, краљ Милан и Герман, Нема вам лепше, него кад се писац разуме са својим читаоцима. Ето, ја сам само исписао наслов, а сваки читалац „Стармалог", па ма и не био стар, већ се смеши и вели: „Знам те већ куда идеш." Е вид'те, реч је о — идењу. До сад је „отишао" само Батенберг. Истина. читам по новинама, да је отишао и краљ Милан и то чак у Глајхевберг, ал у том има неке разлике. Батенберга су на^пре „извели" из земље, па кад се вратио, он је отишао сам. Краљ Милан је опет отишао сам, а кад се врати, требали би да га изведу. Онда ће бити обојица — квит. Што се Германа тиче, ион је био у Ве-ве. Сад је већ напредовао, јер ето кажу да је одиста штоно веле мала деца постао и сам ве-ве, т. ј. болестан. Одатле, па до оног правог стана, није више далеко. Болесницима треба мира, а где ће боља мира за Германа, но у манастиру. Онда ће свег и за њега рећи да је — отишао. Герман је био најпре православан, па је онда постао нешто, што јако личи на католика, а краљ Милан опет нема никакве вере, т. ј. нема је у свој престо. Батенберг се недавно у Софији купао у сузама краљ Милан је отишао да се купа у Глајхенбергу, а Герман и не покушава да иде у купку, јер напред зна, да њега не може опрати ни Дунав ни Сава. .Ја сам тврдо уверен, да су Батенберг, краљ Милан и Герман пофалили своју карнјеру. Да је Герман покренуо н. пр. рат против Бугара, он би се сигурно према својој природи и тукао, а не би као краљ Милан стајао по зади; да је Батенберг данас у Србији, он би се заплакао, јер ако ништа друго он бар то разуме, а краља Милана да су протерали из Бугарске као Александра, он се сигурно не би враћао натраг. У осталом каква су времена сад наступила код нас, ми стрепимо, да после Германа може још доћи за нашег патријара и кнез Александар. Он сад и онако нема посла, а пошто га наш сабор не би бирао, то таман има по мишљењу „Нашег Доба" главну особину за српског патријара. Но све једно је. Главно је, да се та господа мало „промешају," а тоје бар сад главно. То би било уједно и славно, а штета је, што не беше и — одавно.

Разглабања о новцу! новцу! и опет новцу! Радо признајем, да су „ћутљиви" Молтке, и „магловити" Бенедек, велике војековође, али са покојним, славним

Монтекукулом не можемо их ипак сравнити, јер држим, да ће и „сунцв Седанско" и магла Клумска" давно у заборав отићи, а она изрека Монтекукуљева, кад је за време рата у сабору повикао: ја требам за ратовање ; новаца ! новаца! и опет новаца! мислим да ће до века остати у памеги нашој. Монтекукуљи је умро још године 1680 а изрека вегова и дан данас свуда се употребљује, и готово да се ни крочити не можемо а да ову изреку не чујемо. И збиља! новац ! новац! и опет новац! то је „ лозинка ■ нашег доба. („II нагиег " !! Додају новосаћани.) Права новчана грозничавост спопала је цео свет, а то је у толико траљавије, што изгледа, као да сав свет има ту грозницу, а нико новац! . . . куд год се окренемо, чујемо уздисати: Ах! новци! новци' , . . свуда чујемо јадиковање: Ах ! кад би могао од куда новаца стеви! . . Ова беспрекидна тема тек се у неколико промене, кад чујемо кога смирено нае упитати : „Дали би ми могли иозајмиги десет срорината ? л Али мало их је, који ће на ово питање са сдрешитим: могу ! одговорити ! . . . Ја држим, да су они добри људи, који су своме ближњем у нужди новаца позајимали, или сви изумрли, или су их због распикућства у лудницу стрпали, или пак због „ малих интереса " као „вухерере* у „бајбок 0 сиодобили. . . Оад је сваки човек сам на себе уиуЛен, а то је тако хрђава уиутница , да на њу нико ништа неЛе да алати . . . Сваки кука, да нема новаца, или да има мало новаца , па у његовој тузи теши се тиме, што сваки онај , коме се нотужи, обично одкукава: -није ни код мене боље ! . . . Мора да има еувигие много света а сувише мало наваца на овој нашој планети, и ту не помаже нишга, друго него или да се свет умањи, или да се новац умложи! . . Друга лека не знам ! . . . Неки људи, којима ]виразнина џецаушлаиу главу, тврде, да новца има и сувише на свету, али да је хрђаво подељен; и док једни не знају, куд ће већ са толиким новцем, други се вајкају, куд ће и шта ће без њега? I . . Морам признати, да још никад нисам видио кога, који има сувише новаца . . јер и сами такозвани богаташи увек се туже на хрђаве године; а ономад мој „ хаусхер, и иначе ваљан човек, чим ме угледа, а он се поче тужити на зла времена, хрђаве радње и т. д., а уверавам Вас, да нисам ни у памети имао, да иштем од њега новаца у зајам\ . . . Шта је новац, то ЗНају и они, који га никад немају, јер зна се, да је новац „духиегубчЈ? „варалица ," „да није новац нуждан к' нашој срећи", и прочаја' и прочаја, или зна се и то, да нам баш срећи и не смета. . . Сваки смртан човек треба новаца, јер га никад нема онолико, колико би хтео. . . у старо, нрастаро доба био је свет млого задовољнији, јер ондановацјош није био пронађен. . Наша ирабаба Ева на прилику и на пример задовољила се са „ тоалетом и из смоковог листа, . . а сва њена жеља испунила се са једном . . . јабуком ! . . Данас и најскромнија Ева неће да зна за смоквено лишЛе, а тешко оној мушкој глави, која би је хтела задовољити са јабуком, па ма то била и најлепша срчика!!! . . Ниједан Адам несме данас тако сирома бити, да својој Еви не купи бар једну свилену хаљину . . . А оно остало? . . . Шешир . . . Ћ амрел" . . . иа „турнира\" » . турнира" ! ! . . . И она су времена давно прошла, кад су се неколико