Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 2. ЗА 1887.

насмеје и свога многогодишњег патрова, а то је ,т ах1тит" радости за њега!) — Али оно баш не би било ни чудо; јер скушптинари се нађоше у таком друштву, као да су у сред Африке међу самим Црнцима и лавовима, — или бар у северној Африци међу Маврима и Берберима! (Некоји тврде са свим озбиљно, да је од ове п о с л е д ње вације и дописниково порекло.) * * * Но да ти скупштинари нису баш ни тако „мишјег срца,* види се и по томе, што су све то мирно пооматрали и уверили се: да они лавови нису баш прави африкански лавови, него сасвим обична европска створења, — а само з а о г р п у т а лавовским кожама! * * * Тако „отменом свету" скупштинари окренуше леђа!*) *) Ми сами о овим стварима не би још проговорили више до само: куку и деле! Но ове „Сомборијаде," као и оне у прошлом броју уврстисмо за то, јер нам дођоше од човека позната и призната, о коме смо уверени, да не би забадао трн у здр аву ногу и којинам је допустио, да и име његово казати можемо, ако чија осетљивост завскада буде. Уредншптво. Ф „Доктор = смрт I" „Знател' касти зашто је смрт најбољи лечник?". .. . — пито градског доктора један градски већник, „Зато, јербо болесним — као лечник прави, само једну једину . . . „визитицу" ирави !!! Др. Казбулбуц.

бити „лепа" Јелена, т. ј. Милева. Морам признати, да сам се на те речи згпозио. Ја, који нисам кадар ни муву убити, човека да убијем; ал' кад помислим, да онако и исто и он мене може убити, па куд ћу онда тужан и жалостан, да ме због два убијства на суд позову. Ратост ти и Милеве било! Ја сам оклевао са одговором, али онај раздражени Отело, као у одговор на предлог Илијин, баци ми место рукавице или посетнице неисплаћени рачун свога кројача пред ноге, а ја као каваљер подигнув „позивницу" ону одушевљено узвикнем : „Крв и живот за Милеву!" Боже благи, кад би се сваки тако одушевљавао за какву свету и праведну ствар, као нас двојица за ову луДорију, куд и камо би свет друкчије изгледао : Што ми тада у малом бесмо, то јо свет и данас у великом. — Но Да се вратимо нашим супарницима. Пријатељ Илија из пријатељства спрам нас, прими се те дужности, да нам своја два сервијанска пиштоља, са барутом и по једном оловном куглом пред нашим очима напуни, и у десне џепове наших зимских капута — који су на кревету били, метне.

А Ћира. Имаш ли што да при^ етиш на -ду Мише Димитри\вшј Ћира- Ала, ала, човече. Кад јВКјг те питам језиком немој ми одгоСпира." Е па добро. Могу ја Миши и на шест језика довикнути. Ћира. Да чујем шта. Спира. Живио! — Носћ!! — У 1та!;!! ! Вгауо!!!! — Еога!!!!! — ТЈјга!!!!!!

Ћира ГапАз^игт. — Како се то каже српски ? Спира. Неки то зову ,народни м устанком". Ћира. А хоће ли то и Гарашанин у ("рбији завести. Спира. Г,апс18<;игт ? Ћира Та да, — народни устанак. Спира. Ха, ха, ха ! 3 а в е с т и га неће. Али произвести га врло лако може.

П у с л и ц е, X- Пао је Гешен. Баз 181 зћоп §езсћећеп. Али №аз ^езсћећеп тгб. — то ће нам казати Гледстон.

д. „Лојд" вели да је Миша Димитријевић говорио барбарском маџарштином. Па баш ако би и тако било, то је само мило за драго. Барбаризам за барбаризам. Но „Воззгет Јапко" ипак га је разумео и мора да му се беседа особвто топала; јер препору—« - || _ —I„Пријатељи моји!" поче Илија тронутим гласом, који сте све до овог часа искрена браћа били и као узор пријатеља служили, у овом часу вечнога растанка један од другог, и обојица од овог земаљског плачевног света, остаје вам још та света дужност, да се евесрдно Богу помолите за спас својих душа, и за опроштај својих грехова. Осим тога, напишите и један и други по једно опроштајно писмо вашим родитељима, и њих за ово ваше предузеће за опроштај замолите ком ће се и потоњи нараштаји дивити. — А што се даље спасења ваших грешних душа тиче, то ћу ја већ са поп-Васом и гробаром удесити. „Не бед нике" седнемо обојица за сто и почнемо пиоати опроштајна писма својим родитељима. Шта сам ја пак тада написао, то ни дан-данас, ма да сам жив остао. не знам, јер сам га после двобоја, након учињене задовољштине, и не прочитав га на ситне комадиће издерао. „Јесте-ли једном већ готови ? У шта сте се за бога загледали, кад у запећку ништа нема?" Зачу се Илија, „Треба се журити, јер нам треба скорим на пиво ићи; а и ја сам поприлично гладан, дакле на посао пријатељи!" Ми га прекорно погледамо: у тако свечаном тренутку, да је њему још до пива и глади. Баш нема срца ма да јцииосећаја за глад! '&Ш. гУ *