Starmali

^СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1881

8. Сад се највећма поноси кикиндски програм. Њега нико неће да мења, — неће нико ни да говори о томе. 5. Наша би аутономија сигурпија била у А с ир и ј и — (онде нема С и р и ј а).

^ У Италији министарство К р и ш п и. Србији — шкрипи.

У

Ђука. Питам ја мога сина, ти знаш, он већ чита немачкп питам га, шта је то Шнебеле. Шука. Па шта ти је рекао? > г ; Ђука- Потражио је у речнику, ?па ми рече: Шнебеле, или као што се пише: ЗсћпеећаИеп, то сулопте од снега. Шука. Тај ће враг и бити. Читао сам и ја нешто. Тим лоптама мал' што се не потукоше Немци и Французи. Али сад кажу да се та лопта растопила. Ђука. Та се растопила. Али имају онп других лоптица, које се тако лако не топе, — ма да их чувају у топу. Шука. Видиш, ђука. каква су времена. Мој отац имао је само вртаљ сесије земље, па је лепо живео, и мени земљу оставио. А мени жена донела још по

сесије. Немамо ни деце; радимо као више гладујемо него што благујемо.

црви, па опет

у своје кожно зво^но, позивајући своје верне на молитву, а ми иред улазом у варош. Али не прођосмо ни кроз две улице, а пред нама стоји славолук, тријумфална капија, окићена и искићена не мож' ленше бити, а по врх ње виде се из далека слова „СРЕћАН НУТ!" . . . . Шта је ово — помислим — зар браћа Тузлани кад кога на једној капији са: добро нам дошао! ноздраве одма другу капију са: с р е ћ а н т и а ј д а ц! дижу?! — Та ваљда, узао час нису то учинили у почаст мени (као дописнику „Стармаловом")!? — Но кад кроз капију прођосмо из ближе видесмо да је оно з еленило управо већ жутило, да је сваки цвет тужно оборио главу, — е па не може ништа трајати до века, чему је суђено да увене, мора да увене. Разабрали смо да је ономад кроз Тузлу ирошао министар Калаји, — а ови враголани Тузлани помислим ја у себи . . . па као што знате, на мисли се, хвала богу ништа не илаћа . . . Стадосмо пред Тузланску најугледнију, али бога ми врло чађаву гостиопицу кад пођосмо уз мрачне степенице у наше собе, кад прођосмо крај разних воњајућих буџака, кад угледамо наше (во времја оно кречене) собе, које нам нека мала Чивуткиња собарица као „најлепше" хваљаше, паде ми на памет она стара нословица, коју само мало исправих: С поља још и гладац, ама унутри прави јарац. (СвргаиКе се.)

Ђука. ћути! Шука. А за што да ћутим ? Ђука. Мораш ћутати. Шука. А за што морам ћутати ? Ђука. За то, јер те ствари не спадају у политику.

Из песама једног игумана. 1. У сваког је вина Друкчија арома. Ако ћу се опит' То ја иознам ома. Тој чудној ароми Не знам право име; Ал чисто голица : Пи ме! Пи ме! 11н ме ! 2. Један бог је горе, Сека Тино, знај. Па за то ми само Једну чашу дај. Ал трииут помаже, И за то ћеш, Тино, Данас трииут ићи У подрум по вино. 3. Најмилији празник ми је Четрдесет мученика. И ја с' онда мучно знојим, Ал ми је и дика. Онда сваког мученика Са по једпом чашом славим. У ревности ја не марим, Ма да се удавим. Кад то свршим тад ми с' чини Ка' да ми се с неба виче : Поии једну још и за се, Најновији мучениче!

Министарска криза у Србији, Краљ је Милан звао себи Светомира Николајевића, Перу Тодоровића п Рашу Милошевића и препрепоручио им да саставе своју партију, па да им да владу. — Ваше Величанство, рече смерно Пера, наша је партија истина малена али срчана. Сав наш труд под окриљем вашега дичнога имена није могао већу створити. Свет се искварио, па неће к нама. Али нек Вас то не плаши. Наше тројство, а уз нас је и пои Марко, са сјајним именом кош§Ноћ-5ег1лбсће Ка<Нка1е моћи ће бар толико владати, колико и Гарашанин са својом и твојом — Сливницом. Краљ је, веле, усвојио ово Перино разлагав.е