Starmali

.СТАРМАЛИ" БР. 11. ЗА 1887.

На збору у Сомбору.

111 то природа не створи у сну можеш видет', Чему се можеш насмејат' Ади, и постидет! Ал' што данас видох, На једноме „збору", И то јоште на жалост У „славнои Сомбору", То се не мож' замислит', Па ни у сну снити ; Нит је ико веров'о, Да ће тако бити ! То је било на жалост, Од прилике 'вако ; А ко беше присутан, Потврдиће свако: Тридесети март је Баш једанајст сати; А Србин се и Мађар Већ по ново брати ! Оно пређе братимство Племенито беше, Ал' га вали „Тисини"

У пропаст однеше. Сад је тако братимство Еоје „Тиси" годи; Али Боже сачувај, Ако Тиси — води! Јер је многи засленљен Па не зна шта ради, Него добро обара А хрђаво гради. Ал' док к' себи дођеду Тешко „вођи" — Јаши, Док га „Паја" заузда, Па почне да јаши! * * * Ко зажели семена Од „неслоге" клете, Нек се само Сомбора А и Јаше сете. Ценовнике „не слоге" Сваком „Ггапсо" шаље, Али свесни бирачи! Од њег' беж'те даље. И — на.

Неке изреке, (у извесним при — и не приликама) I. „Јад јадујем, ником не казујем / не пева се у једном оделењу „конака" у Београду. II. „ Ала смо се састали " шапуће се у свима крајевима „двора" у Софији. [II. „Себи руке девере! " — довикују Паризлије „комшијама" у Берлину. IV. „ Оче благослови" — вопије Бизмарк, дижући скромно очи своје прама — Риму. V. „ 'Гри иутшалај, аа гиалај," — појало се о васкрсу у једном манастиру. VI. „Ала имам булу ," — певука забринути Султан у Цариграду. VII. „ Где је слама ту је слава" рекао Абердар (метнувши прст на чело) кад је постао академичар. VIII. „ Тија вода брег рони, и — теше Бошњаци браћу Хердеговце. XI. „Черго моја чергице ," — уздише се но свима крајевима наше домовине, при угледу каквог егзекутора. X. „Ђлажеии измицајушчи ," — мумла у себи војени министар спремајући се у — бању. Др. Казбулбуц.

,Шето сам се горе — долеј Шет'о сам се горе, доле, Широким сокаком, Сусрет'о се с' многим младим Официром, ђаком. Сви су они као и ја Бленули у врата, Куће мале, али куће Гди је лепа Злата. Сретасмо се мало биће И стотину пута,

' 'б

Јер нам свима намет јадна За њоме одлута. Време није баш за шетњу Тако згодно било, Али шта ћеш, док је срце Несташно и чило?! Све се нада, да ће наћи Одзива у Злате, Понда . . . ваљда . . . оно друго, Би већ сами знате. .... Шет'о сам се горе — доле Иза шла ноћи, Али залуд', — мораде се Једном кући поћи. Али сиомен остаде ми Од тога „шпацира", Счомен што ми не баш срце, Али — мозак дира! Јер шетајућ' оне ноћи У лаком капуту, Стекао сам — — кијавицу,

II то неку — Љ У' Г Ц

! I I

Др. Казбулбуц. Јед бабе ђуле Шушкалове 1 Из Мола. Ево нам иде и баба ђула на диван, рекоше жене седеће на сокаку. Ал канда је нешто љутита и Јетка, — док су оне ово говориле стиже и баба ђула до њих и назва им помоз Бог — Бог ти добро дао, одговорише друге. А што си се ти тако нароцала удруге па накањила канда ће ето киша из тебе падати. Та маните ме у виле, како човек да се не једи, не друго већ да нукнем од чуда и једа. Кад сам била дете, недадоше говорити, већ у запећак на ћути. — Кад сам била велика девојка, није лепо девојка да говори, него онет ћути. -— Кад сам се удала, рекоше ми: пова млада треба да се стиди, дакле опет ћути. Сад кад сам постала нека госина старешица, хоћу и ја да рекнем коју, сад опет деца недају, веле, шта ти знаш нано ти само ћути, дакле опег ћути, на ћути, па целог века ћути. Е ту онда да се не једим, хоћу да ограишем од чуда и цокора, — Та иди баба ђула у врзино завртало, да ти и ми морамо рећи ћути, што се ти још и на то једиш и кољуштриш; - та зар ти незнаш да је сад свуда тако, ето и на тој Сентомашкој скупштини што је сад била, ни гу нисам могла говорити. п.

Одбрана. о

Ко то каже, да нам жена не признаје све погрешке, које има

друга и,ена

Др. Казбулбуц.

Још се могу добити сви бројеви „Стармалогц* од почетка до данас.