Starmali

142 „(ЈТАРМА.Ш«

Одборска седница држана 22-ог Децембра 188* у селу Б , . . . (Свршетак.) Кад председник види да ту нема шале, а он онет седе, и пита: имал још ко штогод. Та шта је са столом ? то најпре да свршимо. Та госа га пожелијо са столом подајте му, кад вам је наспело, марим ја. Па тако си мого ома казати, а не најпре изпцовати све нонда Иа шта сам пцово? јел, кажи нек сви чују! Та ниси ништа одговори Аћа. Па немој да лајеш више, знаш?! Немораш ни ти, а кад си мислио таку скупштину држати, мого си чекати још годину и по дана. Држаћу кад ја оћу, нећеш ми ти запо едати, а док одем на јесен у град, оћу те јавити кладики. А ја ћу тебе „солги.' Сад нек је онај доста онај, јер ће сад бити онај кика онај управо. Ја све стрепим, гледим како је Аћа „гриват" ако забагља оне коштуњаве прсте, одма ће замрсити косу. Имал још ко штогод? — запита презес. Тутор опет устаје. Ја би ко казо, да се сад код нас млого троши зејтива у цркву, како је овај звонар, кажу жене, да су га виђале у посг како замаче прженицу па „вруштукује" у цркву. Е икога је с' бећаром, та то је бећар рекне председник. Да шта, одговоре и други. Иди ти по њега рече председник једном скупштинару, иа кажи, да таки дође. Овај отиде, и врати се са звонаром. Мора да му је путем казао, у чему је ствар, кад се наромезио. А што ти јел умачеш зејтин из кандила онај, јел? А које то теби казо јел, а ?! Ко је да је, тај онај неће лагати онај. Лажеш и ти и онај ко ти је казо, ја и не волем зејтин, може и моја жена касти. Презес зграби за гушу звонара, и би га зло промешкољио, да се други не умешаше, те га које како изгураше на поље. Председник отвори пенџер и викне за њим : „а оћеш срађати" чекај само. Звонар се осврте, и векако смота песницу рамену и викне : „сик" (канда је од Анђелића шучио). Нрелседник њему тако исто одмери и одговори „трт". И смејо сам се ћоравом послу, а мог домаћина запи гам : идел то код вас увек тако ? Е, да, одговори домаћин, — ал да, и последњи пут су се тукли, и пре две године кад је ирота пригледо рачуне. Не знам шта је то рече домаћин, био сам дане у селу С. и тамо се свађу и пцују ал се не туку, а овде код нас ома у преко. Имамо л' онај још што онај ? Онет тутор јавља, да попа иште за квартир новце. Та не мој да ми диваниш то, није ни онај што је умр'о добио, а он да добије.

Р. 18. ЗА 1881

Па мени је све једно, он је казо да кажем, а ти сад ради шта знаш. Има л' још ко шго год ? На ово устане један омањи човечуљак видим да и он има неки иредлог, а други сви гледе у њега, а неки ночеше већ у напред да се смеју. А кашљо је, а пљуцкоје, а вамешто се — већ почех губити стрпљење. Једва једаред поче: „з, з, з, а—з, а-з, зашго п, л, пос, поскурице а н—н—нису в; веће? Е на иди питај бабу што меси, одговори презес, остали прснули у смеј, а он седе и поче брке гладити' мислиш да је бог зна шта паметно изгосио. Ајде да завршимо скупштину рече председник, већ ће и швабе кере попуштати. За тим устане, мете шешир на главу и поче да нали „цигар", а остали сад тек почеше да дебатују. Највише се чује „гајдашев" глас, и чујеш како ће пазарити звонар, а и Аћа. Читава гунгула, а ја молим бога само да се дочепам авлије, понда би им ваљда још и ја помого — на здраљати. У том ме смотри презес, приђе ми ближе и запита ме од куда сам. Кажем му, а он одма: дајул новаца у вашу шпоркасу јел ? Та дају да богме. Та ђаво га зпао жени би требало мало. има ту један казан на продај, па неби рад да упустим, онај. Г1а иробај можда ћеш добити одговорим му ја. А ди седиш ? запита ме, па ће мо доћи нас тројица четворица у петак, и тако су онда пијаце, а'узео би и „овса". Ја се већ покајао што сам спрего, ал се брзо досетим и рекнем му да се зовем : Артаксерке Халефузикапиломинозиковски. То ја већ онај нећу запамтити онај, па и да ми још и сто пута кажеш онај, ал ваљда ћу ја тебе видити. Та то ја и оћу да ме не запамтиш, јер помислим у себи, какав си, још ћеш ме и за „кезеша* звати. А гле рећи ће председник, нисмо ударили печат. Иди донеси туторе! Та ја сам дао комшији „Сеплу" он пис'о сипу у катане, па тео да запечати с бугером, а ја му онда пошљем црквени наш печат, па ними је још доно. Иа што му драго но, други ћемо пут. Збогом! Збогом ! Тако се разиђемо, ал не знам, кад ћу се зажелити опет таке скупштине. Б.

Зашто поп Н. не предикује. Шрохијан. Оче иопе, кад ћете нам већ једаред предиковати ? Попа. А мани ме, молим те, већ сам сит предика. Парохијан. Како да сте их сити, — та нисмо је слушали од вас већ више од годину дана. Попа. Гит сам их, кажем ти : јер ја морам свако вече да их слушам, од моје попадије.