Starmali

170

„СТАРМАЛИ*

Јота (у себи): „Е, баш је швиндлер. Бар да ми хоће вратити оних 5 фор., што сам му их поза^мио, кад је пре 3 године ишао из Карловаца." (Гласно): „Што ће мн зућа? Маните се тога, драги докторе. Кућа је мађарска реч и з*.ача српски: „псето". Р а д и ћ (у себи): „Е, баш је псето." (Гласно): ч 11а шта мислите, како ће нас дочекати Његова Светост ?" Кочијаш: .ђи!" (замањује бачом.) Јота: (кашље) в Та болестан је; нервозаи." Радић: ,Да заате драги уредниче не морам с њиме баш лепо. Могу му и попре ити. . . . Имам писмо у џепу. Но, ал знате, болестан је; жао ма га је; па ћу најпре покушати с лепим. Саваћу се, приклонићу се. . . Коњ: (сатре се, поклекне). Јота: „Нешто клеца! Баш је коњ." — Знате, ту је тешко саветовати. Ствар је таква да. „ . Кола: ударише у брег. Радић (Виче на кочијаша) : „Та пази до беса награисаћемо." Јота: „Јес бога ми награисаћемо." (Подиже се завеса од прашине и ништа се више не вида.) ДРУГИ чин. (Збива се еа степеницама патријаршеског двора у Карловцима. Особе: Јота, Радић, дворски економ.) Радић: „Где је Његова Светост ?" Економ: в Оде." Радић: „Та знам овде; а јел у соба?" Економ: ,Није овде. већ оде." Радић: ,Да л'?* Економ: „Јест у Даљ." (Јота иТРадић гледају се.) Радић: „Није л' ти пишта рекао, ако мз дођемо?" Ексном: „Рече да идете." ш®джМ'етжж» Чудан лек. (У{ Ш а л а у ј е д н о м ч » н у. Напиеао Ј. Л. С. (Свршетав.) Четврта појава. Никола и Јелка. Јелка Ала си ти Никола бездушан! Сад си све до сад говорио, да идем у „Сунчевац" а сад одговараш маму. Никола. А шта ћеш ги у „(Јунчевцу* ? Јелка. А шта питаш, кад знаш да је тамо „оа". Никола. Ко ? Јелка Бошко. Никола. Хахахаха! (За себе.) Ваш јој нећу казати, догод не дође. Јелка. Шта се смејеш Никола. Па тако. Јелка. А зар ти неби волео кад би ишао Никола. Даље, даље! Јелка. А што да трошим речи, кад си данас нешто, ти те Боже знај!

Р а д и ћ : Брага ? Економ; „Јест, врагу." (Завеса и то густа завеса пада с Јотиних очију, Радић се још помало нада.) ТГЕћИ ЧИН. (Збива се у Даљу. Особе : Герман, депутација, Радић, Јота.) Гер м ан (говори депутацији): „Шта, осушио вам се кукуруз? Шта ћете, и ја сам се осушио, па ми нико не помаже. Плаћао сам докторе, па ми не вратише новац натраг, пе могу ни ја вами аренду." Депутација. „Не молимо ми да нам се опрости цела аренда. Нек се одмери оно што је Нропало." Герман: „Ере одмерићу ја вама, знате већ како, па ме онда наново мећајте у новипе. Напоље безобразници!" (Депутација одлази а Радић улази.) Радић: (метанише). Гермап (види то, па се окрене од Радића к икони, те и он — метанише.) Р а ди ћ : „Ваша Светост". Герм ан : (Окренут Радићу с леђима још једнако метанише. Чита молитву лагано, после све јаче и јаче, напослетку сасвим јасно): „II о избави нас од лукаваго." (Окрене се и спази Радића): „А? шта ћеш ти ту ?" Радић: (Сав збуњен) „Оче наш?" Герман: А, „оче наш!" Моли се само, моли. Само ти ја нећу дати хљеб насушни. А ја знам шта је теби хљеб насушни. Хтео би манастир, јел? Шта ја говорим манастир? Митру, архијерејско жезло, то би хтео. Неће те ожећи. не бој се. Мислиш ја не знам шта си писао пре 3 недеље неком свом човеку. Писо си: Да бар хоће Глајхенберг, да постане по Германа Ее1сНепБег^."' - (Јота који је на вратима прислушкивао улази.) Герман: „Бездјелниче! Ти ли си тај, што си

Никола. Него Јелка, осећаш ли да ти је боље. Дед, да опинам б»ло. Јелка^ Мани ме, срдим се на тебе! Никола. И ја на тебе. (ћуте о')оје неко време. За себе.) Само док дође Бошио, ала ћеш ее опоро иомирити са миом. Јелка. (За себе.) Баш, да видим докле ће. Никола. (Гледа преиа кући.) Та гле Бошка. Јелка. Где је? Никола. Овамо! Озамо! Јелка. Срдиш ЛИ се? Никола. Ја ? Јелка. Да Никола. Не. А ти ? Јелка Ни ја. Нивола. (За себе.) Јесам ли ја казао. (Гласно.) Кроз та врата. Тако, оди човече, од кад те чекамо. Пета појава. Боухко , Никола и Јелка. Бошко. Јесте ли ради госту. Клањам се. (Рукује се са Јелком.) Здраво Србине. (Пољубе се.) Никола. Ти си валда био са мамом и тетком.