Starmali

252

„СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1887.

на који су се дали учитељи и педагозп. (^иет <Ш о(1еге, раеЛадо^шп Гесеге!) — Почиње страстна недеља ; српски прваци казују по новинама један другом своје мњење. — Један научењак и великп господин путује на жељезници увек на другој класи (навикнут је — вели — од детињства, јер је и у школи увек био у друг о ј к л а с и ). — Из облака паде нека велика тиква и распршта се, а из ње појури рој најновијих српских песника, па полети у редакције белетристичних листова. Уредници опијени од читања тих одушевљених песама падоше у ж сајферванзин" (пијаначк) лудило). — Аца Зуб даје читати ,молебствија" да не потуче лед винограде. — Место новосадског проте још се не попуњава, јер новосадски епископ [као што изјављује изаслатој депутацији] још није прочитао долис општине, у којем му се јавља. да је прота пре две године умрво. — Принц Кобург налази сада да је у његовом Е1зепЉа1-у равније, него у Трнову. — Један карташ примећује да ће идућа 1888. година бити „кунстштук," јер има три осмице. — Доктори још не знају на што је слезина, ал' Циганин Петко испржио па појео велећи: Па слезина је з а ј е л о1 — Један ригорозант полаже — оружје. — Уредник „Бачвавина" на аудијенцији код Германа приповеда овоме, како има у Новом Саду људи, који су се с Јотом слизали. — Па кад лед може тако да шкоди виноградима, зашто онда људи хладе вино у леду? — Опет једно позориште изгорело, баш кад је било пуно света у њему. (Они узани као гљиста и Једна година из мог ђаковања. Од Пошунгуца ПЛАЧЕВНО СБИТИЈЕ КОЈЕ НА ВЕЛИКО ЧУДО МАЈСТОР СЕПИКИНО ЈОШ НИЈЕ УШЛО У ИСТОрИЈУ. (Баш да св не кајем што сам га нааисао.) „Шча јест човјек кад га какова страст преузме, либо каково умечтаније ума улсеже му мозак?" — премишљао сам ја у својој (мамурној) глави идући са жељезнице да тражим себи стан. Ишао сам од куће, дакле разуме се са „пуним џеповима" (марама и триња од дувана). И још нисам ни дошао био до одговора: „Ништа", ал ме на једаредтрже неки ибришим-гласић од прилике у овој суштини: „Ију", гром га спалио, да га спали њега! Та тај је за цело ил' луд ил' пуст!" Ја сам се већ био уплашио да се откуд смисао и комплименат относителних речи не тиче моје маленкости; за то се „плашљиво" осврнем, и то онако у пола, ал' на моју срећу спазим да за мном још нико не пружа прст, шта више, да још ни шегрти не трче за мном — и то ме је као окрабрило. За тим се чуо из исте авлије један много флегматичнији глас: „ћути Макрена, нез:ој плашити живину!" „Та шта ћути виле те кидале, наставља Макрена,

дугачки ходнпци од новосадске дворане код „Јелисавете." у којој се дају толике „Беседе" и балови, још се трпе). — Новосадска читаоница шиље наново претплату на ,Кикирики"-а, да јој не би који број изостао; напротив београдски „Просветни гласник" читаонпца не држи, јер „гласник" тај не доноси онако лепе илустрације о нама као „Кикирики." — Пера Тодоровић заводи војску за Г а р а гапланину. — У редакцији „Видела" буши се артески бунар ради нужног материјала за уводне чланке. — Недавно се вратио из Африке славни путник Голуб, а сад опет веле, да наш Герман иде у Африку. Да ли ће се и он као голуб вратити натраг ? — Ноје је познат са своја три сина Сима, Хама и Јафета, али је још много познатији с тога, гато је изнагаао в и н о. — Један ђак, који је пао на испиту з р е л ос т и, пигае преко ферија чланке за „Видело." — Нептун има „четири месеца, а уредник „Брке" добио је под напредњачком владом гаест м е с е ц а — Једна трговина препоручује калуђерима нормалне (вунене) појасеве по Јегеру; али је тегако данас наћи нормалан трбух за те појасеве! — Господин Г. гради мртвачки сандук нагаој автономији, само му јога фали једна даска. — Тако смо као гато видите дуго и дуго ћаскали ја и мој пријатељ Панчевац а и заборавиш смо каква нам опасност прети. То је било баш пред оне дане, кад је оно астроном Фалб предсказао пропаст света. — Боже мо.ј какви ли су то били основи, на муштерија лупа мислиш врата ће развалити, свињи ти једу пилиће а ти седиш, не наседио се, гледиш и слушаш све то па се и не мичеш". „Е ајде буди ти ту сад паметан ако можеш; јутрос још ни петли нису запевали, а она већ увелико пева: „Жалосна нам срећа, ми морамо пропасти, ти се ништ не бринеш. . . Па добро, ето сад се бринем. Сад опет: „Шта се бринеш? . . ." Хвали ти бога св. Петре, то ти ја кажем, што нисам ја био први човек, а моја би Макрена не ону забрањену јабуку, него и тебе, и св. Архангеде и све колко год вас тамо има — загризла." Ово последње је разуме се, говорио пошто је најпре добро видео да му је дражесна супруга Макрена већ у дућану. Та ми се сцена допадне, те хајд унутра да ,питам од комендије за квартир, ал' они на моју велију жалост нису знали за комендију, него су баш имали једну собу. Уђем дакле у ту (назови) собу, јер иначе је више била подобна хамину; ал' што јест, јест, била је чиста па чак и — молована. Истина, на томе молерају нису баш први вештаци показивали своју даровитост и вештину, јер је ту било: сова, рода. скакаваца, мишева, цвећа и т. д. и кад би човек хтео да баш погледи шта је које, морао би добро отворити очи, да не би н. пр. казао од скакавца да је мајмуп, од сове — веверица, од крина