Starmali

„СТАРМАЈШ" БР. 32. ГЈА 1887.

253

војима је Фалб базирао своје црно пророштво!? запитам за вечером мога пријана. — Та има основа доста, одговори он онако преко ћурчијег батака и млатајући виљушком. Ето н. пр. доказују астрономн, да се земаљска осовина већ полако осушила, да ју и најмаснијим „Виделовим" лажима не могу више да мажу ; па онда ти знаш да репате звезде значе пропаст света, а ти видиш, како се на променадама и по игранкама појављују силне репате звезде са реповима од тешке свиле, а ту онда мора бити судара и мора свет пропасти; после узми и ово на ум: људи пи^у само вино и ракију, а вода се не т оши, те се све више и више гомида, па ће поплавити земљу; друга поплава прети од силних сриских календара и рожданика; а свет ће се већ и с тога морати окренути тумбе, што сад историци доказују, да Вукашин није убио Уроша (па ваљда ни Ка^ин Авела) и да Вук Бранковић није био издајица; напослетку свет мора пропасти већ и због тога што су у Београду ирестали „напредњаци" фирчафтовати. До душе морао сам признати да мој браг Панчевац има право. Уз то још мора се и то на ум узети, да су овладале светом разне болешгине о којима на VI хигијенском конгресу у Бечу ни спомена не беше. Тако многи српски листови добивају пренумерантску јектику; Београдске акције њихове банке добивају падавицу; Многе куће у Нађкарољу, Весприму и у Вировитичкој жупанији пате од неког запаљења; Бугарски киез се тужи на тешку столицу; Многи касири пате од очију (контролорових); — рода и т. д. ал тек боје су биле све могуће ту — а то је главно! Погодим се, 'ер нисам имао петље да чему замерим, и одмах и останем ту. У квартиру смо били (а то сам тек ноћу дознао) нас двојица, т. ј. ја и један — миш. Ја сам плаћао 4 ф. за ксартир, а колко је он, то још ни данас не зпам. Но набрзо увидимо обојица, као паметни људи, да у том квартпру није пробитачно осгати целе зиме, и он се одмах, не бивши приЈатељ мојих посета и комплимената, чим сам му ја нашао рупу и хтео да изразим своје дубоко наклоненије спроћу његове нахтмузике, поред које сам се ја најслађе превртао, — исели, а кад сам се ја иселио, то ћете већ чути, ако вам т. ј није какав обешењак већ приповедао. Соба „ми" је (т. ј. кад се онај пријатељ већ иселио) била толика, да кад ми какав друг дође, ја морам да идем У К УЈ Н У> ак ° хоћу да ми је он мало комотнији. То ми је испрва било занимљиво т. ј. док сам ја то онако са в ише г — шаљивог гледишта посматрао, ал' кад дође зима, и ја будем принуђен да бацим шалу на страну (мал' не рекох на стрину), јер се у тој кујни није ложило, настаде велико питање, које, истина, ни најмање није пореметило физичке законе, шта више, није се ни само источно питање нашло у неприлици, — питање: шта ћу с?д? Дуго

У карловачкој пивари пати пиво од врућице; Хрвати иате од балзбана (кијаћеду); Сегедић и цела Посавина кубуре чезто од в оден е болес ти; Српска књижевност пати од рака; Албанија је више с ч и р о м него с м и р о м. А то све не води добру и благостању. Па онда и ти силни ратови! Па вазаренство! До душе како Назаренима забрањује њихов коран узети пушку у руку и убијати људе ни криве ни дужне, то онда кад би сви људи били Назарени, не би бпло ратова. С тога би добро било, да министри свију држава посгану Назарени, те би тако пре> стала сва отпмања и ратови, па наравно и сви ратни дефицити. Но сад ми је већ доста и бављења у Панчеву. Наумим да се кренем кући. Киша је падала, мокро и лапавица тако, да се характер једног уредника излопао до колена. Приближује се зима. Дрва која су нам летос давала хла да, сада ће да нас греј у, а многи родољуби, који су нас летос грејали, сада су хладн и. Француске се кЈморе распуштају, а наше се коморе пуне, јер иде зима. Као што рекох наумих да се кренем кући. Јест! Ал где ми је кућа? Забуњен од шаренила што сам га на путу видео, чуо, омирисао, окусио и опипао, тако су ми се свих пет чуства помела, да управо рећи не знам ни куда припадам, ни одакле сам. Чисто ми долази као да сам постао неки Дам]ано-и Козмо-полита. Стадох главу лупати, да се сетим одакле сам. Помислих најире да нисам из Карловаца ? Опипам се по хаљини и турим руке у џеп да сам промишљао док ме на послетку није нека мисао скебала за мозак, или боље рећи, док ми није мозак укебао једну мисао, те окренем сасвим други лисг т. ј. ја обично уђем у собу а госта обично оставим у кујни, и питање је било решено. Осим тога имала је соба још једну ману т. ј. врата, која су на њој била, нису била од те собе и (за дивно чудо !) нису баш здраво ни пасовала, па се брзо хладила, те сам морао, пошто нисам био рад да се једног лепог јутра нађем смрзнут, изабрати сасвим други начин спавања т. ј. лежао сам на оно мало јоргана, под главу сам мећао своје хаљине а покривао бих се чаршавом, јастуцима, зимским капутом [т. ј. то бих урадио да сам га имао), сламњачом и свачим што би ми пало шака, па ипак је кад-кад клима у соби тако „ниска" била, да сам ја мој врат по недељу, две дана „високо" држао. (Ко је учио физику па још уз то био сиромах, неће му ово ни најмање бити чудновато ) Тек други дан дознам ја да газда има и једног сина који није имао обичај да седи за бадава код куће, него' је по бирцузима лупао (другима) главу, како ће дуговео своје да (не) плати; и то како сам дознао? Дођем ја кући а на мом или боље рећи газдаричином кревету лежи неки браца на хрче да се сав дувар с оне стране ознојио. По изрибаној соби просут мој дуван. Моја бела кошуља, шт *