Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1887.

255

П у о л и ц е. . Даклем Бизмарк бада сву кривицу ва нека фалична подметнута писма. Ми смо потпуно уверени да је у Берлину било неких подметања — или се подметало пре, или се подмеће сад.

□ . Принц Кобург морао је већ до сада да загризе по коју опору јабуку. Ни она јабука, што се зове "У^аМарМ није одвише слатка. Није прва а неће бити ни последња. Ако до нове године Нови Сад не добпје свога избраног проту — ми ћемо канда у место п услица морати месити Басилице. Од толикиг Срба има само један, који иде у Рим на папии јубилсј, — па и тај се пр80 састаје са Германом у Трсту.

Тај глас донело је „Вражје Доба" без метбе. Приметбу је сигурно оставило нама, је остављамо нашим читаоцима.

4-. Истекле су три године, за које је била у Хрватској суспендирата порота. Мишљасмо сад ће се вратити, — али то иде врло споро. (Нема пороте, ал има с п о ро те.) п- Има неколико посланика на хрватскоа сабору, који још једнако седе на две изборне столице. Ал та су господа инак милостива, обећала су да ће до године изјавити који избор примају, а који не.

свака длака ишла је о свом трошку, и што Је главно добро му је стајала! С косом га, истина, нису господ бог милостиви и мајка природа баш обдарили, ал оно мало што је имао, било је и сувише па да човек (ако нема кајжа) пукне од смеја. Стајала му је као у заврнутог Мађ... — хтедох рећи као у Мађара заврнут брк, а што се боје тиче, била је црномањаста — као вунташки конац. Све то дакле кад би замислили на једној (трулој) бундеви, имали би пред собом венијаминову главу. Врат му је изгледао, што казла врајла Персида из Вутога, као у „еркалтованог" штигљица; за што баш тако, то нам ни сама није умела да „ерклерује", а ја се опет баш нисам много ни „кревковао" да дознам, само сам у себи рекао: Прими је госноди да се не пати ! Иза таке, почитанија достојне, главе, долазио је зеленкаст капут са самим ценовима, или боље рећи долазили су џепови са зеленкастим капутом. Кад га је (а то сигурно није било скоро) наручивао, сигЈрно је рехао шнајдеру да гледа само нек напред буде доста џепова, макар натраг ле^а и не било. Сад ако замислите себи носле ових џенова (с капутом) један „фриц-блау" пруслук са сијасет рупица, од којих нису баш све биле за дугмад начињене, јер понеке су мољци, а понеке, бога-ми, шустерске калфе направили; а после њега једне чакшире, у којима је било нешто мало

X. Скупштинари дошли су у Београд тако светло да им се ни с е н а не види. (До сад је био обичај да долазе скривени у колима сена.)

Да ли ће боже, скупштина сриска митрополиту Михајилу казати АсПеи! или ће запигати: А ди је? д. Да има какво добро старо вино, које се зове: Тимија, — онда Емилијану Радићу не би било криво да га и чешће понуде: Е пи Тимију.

приа ми

Ђука. Па шта ће бити ако се житна пијаца премести са овога старог, најзгоднијег места, на коме је толико година била у Новом г< Саду ? ЦЈука. Неће се преместити, не бој се. Јер ваљда нико не сме примити грех на своју душу, да Нови Сад тако љуто упропасти. Ђука. Па што се онда и почело о томе да говори? Шука Чуо сам ја какво је то масло. Пустиће се да ствар дође до Пеште. Па онда ће се казати : пијаца остаје на своме месту. Али тујеправду ишчачкао моћни Паја Мориц у велемоћнога пријатеља правде: коломана Тисе. Ђука. Аха и онда се мисли да ће се сви Срби Новосађани потрудити у Пешту, да пољубе Пају Морица у палац десне руке, а Тису у жврв леве мамузе, — да ће се на сред Пеште заклети, да никад

и ногу, за које не смем рећи какве су боје биле, јер ту већ више није било боје; које су се опет завршивале са позамашним ципелама, и искривљении штиклама (чиме је доказивао да је земља округла), за- које ни сам не зна шта су коштале, јер га шустер још није тужио, — имаћете пред собом мог првог содруга Венијамина. Био вам је то један од ретких ђака т. ј. ретко је долазио на предавања, а осим тога био је он од оних, што казо Абуказем, који никад не кубуре с новцима (већ без поваца); што се пак лагања тиче био је тај брат тврдо убеђен, да се другог априла исто тако може лагати као и првог. Увек је готово био ошишан онако „ала фијеско" или што ми Срби лепше кажемо „ала мудреско". Особењак је био у сваком погледу н, пр. цича зима, сав свет иде у зимском капуту, само он иде у летњем, и то само за то што зимског није имао. Знао је по јнешто и из јеванђелија н. пр „вино веселит серце человјека" и томе подобно, а што се нарави тиче, био је, шго наши кажу, ко добар дан (желим). Црквепе тропаре и кондаке није баш све знао на памет, ал кад би их ко певао, он би га лако умео — забунити. Кад би га ко позвао на добар ручак — а! томе би што по кажу скинуо капу или боље рећи мастан зелени шешир, ал кад би му ко н. пр. рекао да су блажеви алчушчи и жаждушчи, или да печен ћурак не спада у естетику, он би га (бездјелник један!)