Starmali

272

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1887.

— Нецу. — Хоћеш ли јабуку! — Нецу. — Хоћеш да идеш спаватиУ — Нецу. На то њена мало старија сестра. да јој се мало наруга, рече јој: што говориш све: „нецу!" кажи једаред: »«цу". Сад се Ленчица разгоропади и откреса им : — Казала би ја већ о ц у, али кад није код куце.

Мати заповеди старијем сину Марку да оде у другу собу где је висио сат на дувару, па да види колико је сати. Али мали Милан, ма да није још ни знао гледати на сат, отрча брзо у другу собу па се брзо и врати да матери јави ево ово: — Мама, сат се умо р и о па му је ста^а шеталица.

Имали смо госта на ручку, а наш Јова био је и сад (као и обично) немиран — Већ се и госту досадило, пак ће рећи Јови: — М о р е, Јово што си тако немиран. Нашем Јови као да је неправо било што му стран човек каже: „море!" па му доскочи овако: — Е па м о р е не може бити увек мирно.

Је л' овако Ал' је слатко миловање, за које се знаде! Ал' с л а ђ е је бл говање што се крадом краде ! ! Стога ваљда, што већ ово свако од нас знаде, с'тог се ваљда у љубави тако много — к р а д е! Др. Назбулбуц. На покојне жене мирис, Остао Грк удовац, па се оженио наново и узео младу жену. Али свакога ручка и вечере беше свађе и грдње, јер млада жена не могаше ни једно јело Грку по вољи да зготови. Грк је непрестано чангризао. — Хеј море, не умеш ти онако да ми скуваш, као моја покојна жепа што је умела. Онај мирис од јела, она красота! а ти све којекако, ал ни налик онако. Млада жена трудила се и пазила бог зна како, само да му по вољи скува, али всује труд. Никад угодити. Непрестана грдња и псовка. Једнога лепог дана деси се да јој је јело загорело. — Хеј наопако ! помисли кукавна жена. Шта ће сад тек рећи мој Грк, и како ли ће сад тек да ме измагарчи! До сада сам добро кувала, па му нисам могла да угодим, а сад је загорело и осећа се мирис; шта ће садтекда ми каже!

Са страхом и трепетом донесе загорело јело на стб. Тек што Грк узме прву кашику, а он удари песницом о трпезу, али не срдито, него весело: — Ха! — рече — ово је јело! Једва једанпут потрефи. То је оно што ја хоћу. Тако је моја покојна жена увек кувала. То је моје покојпе жене мирис био увек! Но, само кад си једанпут већ научила.

Честитка, искрењејшаја! , . . Мучило је Ану, шта би казла Тати. о његовом дану На последак рече: „Желим слатки Тата, да поживиш много, много, много лета! Ал' да стечеш с е б и до године нове, • каквог младог, лепог, повољног м и з е т а! По немачком. Др. Казбулбуц,. Прић-Мија и богослов. (Исгинитп ствар) Покојеи прић-Мија, бог да му душу прости, увек је приповедао, како је био у Карловци негда (то је било пре тридесетину и више година.) Па се нигда није мого чуду начудит:., шта је тамо видио. „Отишао ја, причао прић-Мија, са господарем и малим господар-Мишом у Карловце. Е, брате, свашта сам ти ја тамо видио: двор, цркве и патријарка, био сам и у дворској башти. Свуд ме водио господар, вели; Дед све добро разгдедај, Мијо, и види, па да имаш шта причати кад кући дођемо. Добро, господару, ни бриге те! велим му ја. Ту, брате, кад сам био у дворској башти, видим ти ја, знаш. нећ ш ми веровати, аман истина је, тако мп три прста! велик, одрастан момак, људа права: иде горе доле по стази, а све пешто чата, па чата . . . . Питам ти господара: А ко те то, господару? — Богословац, вели. 0, људи божји, било ми је чудно, па га опет запитам: А, бога ти, Господару, а шта он то све чата и чата непрестано? Учи, вели, лекцију. Хм!, опет ћу ја, а јели то оно, зашто си малог господар Мишу толико воштио ? Јесте, вели. — А господару грешан Богу, а зашто си толико воштио дете? Та виш, колики је овај — ех! већ шта сам му рекао ! па, реко, још није научио своју лекцију ? Ништа; опет ја ћутим, <а кад смо се вратили, ха чекај, помислим, баш да ти кажем! Баш кад сам дош'о спрам њега, а ја ти њему окрешем : „Учи, учи, срећу ти твоју! А где ти је била младост ? Сад си дошао, да учиш лекцију ? Обриј'о си бркове и браду, па си дошао међ децу, сад ћеш да учиш лекцију!