Starmali

58 „СТАРМАЛИ" БР. 8. ЗА 1888.

ност није напела, а горња госнода нису о нас запела, па ни сам Тиса, кад је већ постао „тигром" није на позориште „сриско народно" режио, нити га је својим оштрим опозиционалвпм зубима ујео. И сами маџарски магнати показивали су се онда као пријатељи нашег позоришта. Онда је био г. Јаша Игњатовић посланик у Пешти, па су га маџарски магнати, с којима се добро живео, и сами нудили да завђе са листом међу њих, па ће и оаи приложити коју мангуру на олтар српске талије. Али така ти је та српска талија, — Игњатовић је онда ваљда имао и сувише српска поноса и није хтео да на српски завод жебрачи од мађарских магната и тако нема нико права казати, да наше позориште није у ствари и знојем и трудом и пореклом чисто српско народно. Оно истина, српски је новац улазио и у оне фондове из којих се издржавају и маџарска позоришта у Пешти; улазио је каналом порције, — ал се није враћао олуком пропорције, јер да је било пропорције, било би и лепе субвенције нашем позоришту, — но од тесубвенцијеи од њене конзеквенције сачувао је нас подуже господ бог на небсси. Што се наше позориште звало „српско народно* о то се од горе није запињало ни онда, кад се је под дичном „Заставом" коју је света Милетићева рука високо држала, кад је под том заставом стајала огромна (онда се још није звала „целокупна") српска слободоумна странка. кад смо на сва уста викали гато нас боли, кад су толики посланици српски момачки знали бранити право и достојанство српско. Ни онда није никоме, па ни Тиси падало на ум да запне за КдЖЈТ^кГ По дана у „концоларији". (ПОЛА ШАЛЕ, ПОЛА ИСТИНЕ) од дра Казбулбуца. (Свршетак.) — „А где си ти море?" раздера се на њсга господин Аца, — „зар ти не чујеш, да те ја зовем, ха"? . . „Ама, овај. . . онај . . . знаш, ја к'о мало задрем'о", брани се „ординац", али у госп. Аце нема шале: „Ако још само једаред усудиш се, не чути мој глас, одма ћу с' тобом у „штукуз"; је си разумео?" — рече и — остаде жив. — Сад и госп. Наца, па и сам господин Шаца, капо ове двојице, поучи „ординаца" да му ваља бити опрезан, јер... јер. .. Сирома бака збиља је мислио, е му ове „ћипте" к'о што их је са друговима звао, могу нахудити, па онда би јадна Ана дуго чекала, да јој се драги из „штопа" врати... — „Ординац" је донео из оближње пиваре три чаше пива, јер су господа „ загорела ", па и он онда скине своју торбу са клина, који је тога ради ударен у један „раф" са старим протоколама, и науми да се и сам мало прихвати... Отвори торбу, ал' — (сад ћете сви рећи: ал' има шта видети !!) варате се, јер он немаде готово шта видети, почем од оног лепог масног овчијег сира, што је „екстра" у неке крпице замотан био, само трагови осташе, мрвице са којима се ни тице не би задовољиле, — а од сланине фали бар поло-

то, што се наше п^зориште зове српско народно. Сад нас има и целокупних, и нецелокупних, — и да нас ко све скупи, можда ни онда не би били цели (или не би знали поћи к цели), — сад има посланика српскпх којима је мало дојакошњих листова српских, па у Пешти подижу нов „Српски Дневник", — има тога свега, — ал можда баш за то што тога свега има сећа се висока влада и ниског позоришта сраског, сећа га се тако пештански, да би нам милије било кад га се не би сећала. Имали би ми давно краону зграду за наше позориште, јер многе општине турише руку у џеп, да приложе на ту цел, која иљадама, која стотинама, алп по тим добротворним рукама удари пештански прут, али преко тога витог прута не могоше да пређу прилози (као што на пр. Руси могу да пређу преко много ширег Прута). — То је све било у славу автономије наших општина, и права располагања са својим имањем. Сећам се и ја да је једаред оиштина новосадска хтела нашем позоришту да поклони плац на сред пијаце, да се ту зида српско народно позориште. Е ал онда г. Бенду још нисмо били изабрали за владику, и он је сауе^овао да се то ни пошто не допусти; јер би позориште било близу цркве римокатоличке, па би то било саблазан. Те да не буде те саблазни цркви римокатоличкој, поклони нам општина новосадска плац преко пута николајевске цркве. Свети Никола био би вољан отрпити и саблазан, и можда би му још милије било да му буде преко пута српско позориште у место —- свињске пијаце. вица! . . До душе лукац је ту и црни и бели, али од оне ноловине проје, што му је од јуче преостало, нађе такође саме мрвице . . . „Ао — ла!" узвикну јадни бака, — а ко је мој сир, и моју сланину тако осакатио"? .... — „Шта, шта",? упиташе сва три господина у један глас, — „то не може бити! то не сме бити ! Ово је царска концоларија, ту нико не долази, окром госп. капетан и господа фелбаби, па ваљда нећеш тек мислити" — — — проговори господин Шаца, — на што ће господин Аца додати: „море браћо! А да то није онај проклети миш, што нам никако мира не да? . . . Знате да је и мени пре годину дана скоро целу перецу изео" ? . . . — Истражна комисија збиља пронађе, да су трагови зуба — мишији, и сирома ординац мораде а конто те неприлике свој дневни оброк смањити, јер иначе не би до суботе, — док „оплез" дође, — дотрајало. Мрнђајући нешто кроз зубе, што је врло налик било на „гладне ћипте", изиђе он на поље, али за сваку еигурност, да не би ти иогани мишеви и онај заостатак потрошили, понесе и торбу са собом у стражару доле. — Господа су га само презирателно погледала, али рекла нису ништа. — Тек кад се он са свим нуз степенице сишао, рећи ће г. Шаца, господину Наци; казао сам ти већ толико пута, да се умериш, али ти ниси никада сит! Како би лепо могл и и сутра доручковати, ал ти хоћеш сав сир уједаред да прогуташ!" — Господин Наца на ове увредителне речи возврати: „Та да се ти ниси на сланину и проју онако наклопио, као да ниси три дана ништа окусио, не би он толико ни приметио,