Starmali

98 „СТАРМАЈШ" БР. 13. ЗА 1888. ЗДвМДОвОДДООДК

Извештај насумце, Свршила се Авђелићева слава. Одзвонило је оној вишој тежњи, која га је пре 40 годиаа покренула да се одрече мира, имена и рода свога, и он је тај задатак тако извршио, како га је схватио. Пудале су прангије и пајвани којима су госги на славу довлачени, бан и банда су урадиди све што им је заповеђено. Придворни калуђерп су учинили све што им је наложено, а гости су испили све што им је изложено. (Филоксера се није спомињала, — јер би се то мо гло хрђаво тумачити.) Свети Кирил и Метод, којих је прослава тога дана на реду била, морали су се дубоко у рај повући, да не би ко помислио е се она духовна беседа (са играпком) у њихов помен приређује. На магарећем брду трошиле су се ракете и ракија, — (ја нисам опде био, ал тако себи представљам) — ракете су се дизале горе па враћале доле, а ракија је клизила доле, па се враћала горе. Кад се отпојало „правило вјери и образ кротости", онда је поп Јоја устао и растумачио, да се то не односи на св. Николу, пего се, као оно манастирско вино односи све на рабош Анђелићев Ред је био вајвећи, јер се знало ко пије а ко плаћа. Анђелић се учтиво владао, ни једној депутацији није одмерио, а његов брат није ни на кога пуцао. ('вета је било тога дана у Карловцима више, него што иначе бива, некп су дошли од морања, а неки од немора(ла)ња, неки из љубопитства а неки из љубопитија. Ја вам све ово причам насумце, јер сам тога дана побегао у један мапастир, где је здраво лбпо I Ш 111»Ж1Г Мајотор јојин дуд. Волшебно збитије, које се збило, збива се и збиваће се. (НаставакО „Чујте, браћо моја, три сокола сива! (Па нек дође амо и ваш братац Чива.) Ја напијам ово — вино није вода у братинско здравље, а у славу рода! Благо си га њему! Баш га срећа мази. Задрктаће пред њим свиколики врази ! Док има оваких соколова евојих, нека мирно спава, нека се не боји! Још док нам се „озго" заслуге позлате, би ће онда, роде, и за нас и за те. А та моја жена — триста ли јој вера ! ако ми и даље опет што закера, до сада сам по њој оченаше пис'о, ал' од сада .... Погле! . . . Каква сретна мис'о, Никад боље школе, врло добра казна: да ме боље схвати и за госу сазна, идем одмах по њу, пре нег' ггто зазори, па нек дође амо, да ми госте двори." Устаде и пође, заљуља се, нрући, подиже се, оде, мраком посрћући .... Дружина се зорна за њим гротом смије:

кад нема ни једног калуђера. Међу тим ја ћу се до идућега броја боље ивформирати, па ако сам вам што слагао. ја ћу вам и одлагати. Овај сам вам извештај само зато послао, да вас „Вражје Доба" не прокуне што тако празнствовани^е игнорујете. Још сам нешто чуо, што је вредно забележити. У очи прославе Анђелићеве нашло се неколико задушних ђака, који су накупили пуна колица маховине, попели је на Стражилово и њоме посули Бранков гроб: Да не чује шта се збива, већ да мирно у гробу почива. Оно истина о светковинарењу овом могло је доћи још бар који стотпнак гостају више, као што су се и надали, па ипак се неби могло рећи да је то била народна светковпна. Народ је тих дана остао код куће и молио се богу, — а што се молио, то бог зна и народ зна, а знам и ја који ово пишем, а знате и ви који ово читате, а зна баш и Анђелић, даклем та молитва није незнатна и дај боже да се скоро испуни. Чуо сам и то да гимназисте и богослови с почетка ни пошто не хтедоше да носе бакље, ал им се попретило да ће сви бити затпорени ако при јогунству остану, те тако они ђаци, који се не могоше разболети, морадошеупртити бакље, тумарати по мрачни сокаци и слушати како покаткад неки бербер викне: живио Анђелић ! — Тиме су се ђаци спасли да не буду затворени и прогнани, али за то су школе биле три дана затворене, а ко зна, могу бити и прогнане. А шта је сада са самојубиларем 1 Бучи ли му глава ? то не знам. Осећа ли мамурлука и умора? „Богме, то је мушко! Шалити се није!" а понизни Чива смерно повлађива: „Кремен, кремен, драги, свака реч му сева. Штета што је мало оваквих мужева!" IV. „Тимо! Браца Тимо! Јеси ли још дома? (Јест, ено га, богме! Да где ће сирома? Увек ти се јадник сам у себе крије. А и где је прист'о, кад за друштво није? Као мрав се мучи, па никада среће! Увек дан и комад — никад масно плеће, или барем каква кобасица гојна, тај утешни анђ'о мучеништва знојна.) Де, брат Тимо, часком амо се потруди. Та ово Је чисто да човек полуди ! Ако још овако потраје и даље, појешће се кућа све до задње траље. Трбух — као трбух — невољу не пита, а ленштина она бог зна где се скита," довикнула с плота јојина снаш-Стана, — из јутра к'о реци јучерашњег дана свом суседу Тими, кад је самац куњ'о, а Тима се диг'о, до ње се дошуњ'о. „Дед помози, Тимо, тако т' оба ока! Ту у кући имам нешто мало смока, да зготовим деци залогајак који, па, ето, ми тако још од јуче стоји;