Starmali

154 „СТАРМАЈШ" БР. 20. ЗА 1888.

Но треба што чути и из пемачклх листова. Један бечки лист вели, да је то све тричарија што се говори о незадовољству у Србији. То су, вели, Из^о1еп8с1шззе. који толико вреде, као онај дим који из њих излази, — али пе онда нечему досети, на рече: „ЈттегМп 181: <Ие Мб^НсћкеИ п1сћ1 аиз§езсћ1оззеп, Аазз етта1 ет РхзШензсћизз Ш14, <1ет е!пе К а п опаАе аиГ (1еп Ризз Го1§1;. — Даклем: кано наде. А чије су то наде, то нам овај бечки лист оставља само да ћагађамо. Чуо сам и то, да кијевску светковину неки називају НехепзаћаЉ. Пре светковине говорило се нем сабат (т. ј. ићи у Кијево), али кад се ипак ишло, онда варавно да је сад сабат и то хексеноабат.

У Ш Т И П Ц И. Краљ Милан је отишао у брда. Бадава! неће ни тамо стајати високо. * * * Боље да је гледао у Србији „Брегово*, а не туђе брегове. % * * Чудо што не сврну у Будим и не оде на „Мартиново брдо". То се бар могло од њега с правом очекивати. * * * Кад је краљ Милан рекао једвом чивутском новинару да Словени Аустро-Угарске мрзе своју отачбину, онда је сигурно судио но себи. * * *

ЗХФДДјВвЗДК. Црно житије, илити чпђава иовест, у којој се најцрњим мастилом описује како је бели Наја отншао у прњаке. (Продужење.) „Сад да има ко год очи к'о ћурећа јаја, не би позн'о. да је ово онај бели Паја. Још док одем међ' другаре, завидљивце саме, ал' ће очи да избуље, гледајући на ме! Ах, што ли си бледолика, природо ми кивна, кад ми тако дивно личи боја. жалосгивна ? Но свачем ће бити лека (јест, док буде рана). Та пола је већ готово овог првог дана. Свршио сам врло сретно, што је било теже: подеране књижурине у запећку леже; Сад још шију да заврнем табли и писаљци , остало ће ићи само к'о по тоциљајци. Па будем ли и на даље воље тако јаке, морају ме упиеати у браћу црњаке ; и ако ми срдит бабо батином запрети, тад ћу — њему баш у пркос — лећи иа умрети !" Тако Паја крупан рачун без крчмара гради, док не дође кобни случај, да га изиенади. Сестрица му, мала Ката, одшкринула врата,

Ми смо знали да ће Кијево дати толико њима прилике да „киједу". * * * Шта би данас казали чивути, да је св. Владимир примио пре 900 година уместо православље, мојсеј ов у веру. Ако и не би казали „м о ј сејо" (сестро) оаи би сигурно казали: „мој брат".

Ј2? Ђука. Што се год деси на балканском полуострову, жидски новиНа ^ И таки ВИК0 У • »И томв су Рушјш Ћ јШж |ј| ј Шука. На последак могу то Руси 11 новеровати, па рећи: „Е па кал смо ми свему криви, а ми ћемо доћи да исправимо!" Шта би се онда рекло ? Ђука. Иди не булазни. Онда би се можда мало блажијим тоном рекло: „Ниси, ниси ти, брате, ниче му крив; само се мани доласка и исправљања!"

Бука. Ја само не знам зашто је кр. Милан слао баш Протића у Висбаден да, да приволе краљицу на развод брака. Шука Ето ти га на! Та ваљда тек неће послати Протићку. П у с л и ц е. ©. Кијеву неће Маџари да помаџаре име. Јер треба да искија ко се одааде врати.

да провири, шта јој ради њен љубазни бага; па кад виде, да код њега нешто чисго није, стругну натраг да се мајци под кецељу скрије, на у страху, јецајући, загрлила маму : „Ох немој ме, драга мајко, остављати саму! Роми Даба ено тамо на врх стола чучи , у руци му грдне виле и од пакла кључи ! Па копите, па рогови — а лице му црно п' овда оно козје руно, што га је огрн'о! Па како ме само гладно и страшпо поглед'о! Баш све 'нако к'о што ми је деда приповед'о." Досети се мудра жена, какве су то чини, да тај андрак мора да је њен синак једини па истави лонце с ватре (јер се код тих справа уски оквир пристојности радо претрчава на зло су вам увек брзи, а на добро спори) те — кад Паја рачун сврши — пред њиме се сгвори и протепа: „Шта је, Пајо, жељо моја жива? Каква ли се с тобом опет нова брука збива ? Зар те томе научиле твоје књиге луде, да лекедиш, да се мажеш и да плашиш људе? Шта зар тако синак слуша своју милу мајку ? Зар си, лоло опет диг'о хајку на батаљку ? Сиђидер се амо доле, ти брљави враже, да те мајка помилује, да ти нешто каже."