Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 24. ЗА 1888. 187

Ћира- Знаш ли ко вајвећма жали за министром Трефором ? Спира? Ћира. Наш негдашњи јединац Радић. Радић ће сад за њим дуго носити црну поставу на мантији. Спира. А ко велиш, да није Трефор умрво, Радић би скоро могао понети и црвену поставу. Ћира. Неверојатно, али возможно би било.

П у с л и ц е. ■јј^. Прошла седмица била је у Бечу седмица шицара (ЗсћШгепГеб!) кажу да ни једач метак није промашио мету: — сваки запушач шампањске флаше погодио је у гредицу.

0 ° 0 . Ко хоће да улепша самоубијство комесара Св. Николића. Тај би могао рећи „нема му пара", — но њему бк се лако могло наћи пара, ал нема наших пара. Дакле чим Анђелић оде, таки Живковић долази, — т. ј. у Глајхенберг. — Нема ли то и каквог даљег смисла.

0« Не добијам „Српски Дневник" — али и без тога знам да г. Стојачковић Ормошијево писмо није штампао са крупним словима. Шта више, можда се о целој ствари чини и невешт (доста кад је био вешт при изборима).

Л. Кр. Милан иште три месеца рока. сам за то да му толико рока дамо, — само иште више.

Ја глакад не

Сретна је та Истра. Добила је за политичног управитеља врлог народњака Поклукара. То није добила само за то што се зове И с т р а, већ што је била истра ј на. §. „Пестер Лојд" се чуди што Срби краљу кажу ти (што га не вијају).

□ . Оно до душе могли би Срби у Србији садањем краљу казати и ви. И онда би од тога ви могли и Пештааци вешто на себе примити.

Л. Питање о продаји Текелијанума не износи се на јавност, да се чује сваче мигпљење. Ал можда пештанска срп. општина мисли да је она цео српски народ, а барон Николић мисли да је он цела српска пешт. општина.

среће на жељезници. Возићемо се као товар жита Гециног. Ми се дакле у уречено време кренемо на пут; стари сват Марцикин Фрања Нађ отишао је напред, јер он је и онако тамо из оног краја. — Како сте се ви бога ти упознали, Марцика? — Но па знаш, тако — тако ; ми смо се виђали час у Пешти, час на другом месту; често смо се разговарали, па сам ја приметио, да се њој допадам. — Богме си ти „стари зликовац"! Све си нас изненадио. . . — Сит сам брате, тог бирцуског ручка! Сви су ми бирташи већ морасти. Па шта ми је остало? Само да се селим у — кућевну кујну. — Видећеш, Марцика. да кућевна кујна не мирише тако угодно као бирцуска. . . А девојка? — Девојка ? . . Њој је опет кућевна кујна додијала; и она ће волети промену, . . — Ти говориш о женидби само у кујнском штилу, Марцика. У тако узвишеном разговору стигосмо у Мишкољц и како је била мрачна ноћ и промењљиво време, саветовао нам је кочијаш, што је дошао по нас, да не путујемо ноћу, него да ту преноћимо. Ми дакле уђемо у отмену гостионицу. — Две собе, заповедао је Марцика.

— Само једном собом могу служити. Сутра је избор посланика, па Је гостионица пуна гостију. Марцики је ово врло неповољно било, али шта ће морао је да пристане; поче се наново са кочијашем нретресати питање, да ли би се могло одмах даље путовати. — Оно би, знате, могло — одговори кочијаш чешући се за увом — ал, да опростите, паметан човек неће се сад кретати на пут; јер баш кад би и хтео, а оно би се, штоно веле, покајао. Останемо ту. Брзо се свучемо и нрућимо у кревет, који је врло сумњиво бело био превучен. — Ја не могу да трпим светлост — рече младожења — смета ми очима. — И угаси свећу, што је стојала на орманчићу код његовог кревета. На улицама беше приличан жагор. Вика „Живио Ваднаји" чешће ме је будила. А ја онда запитам Марцику: — Спаваш ли, младожењо ? Спавај, спавај ! Ко зна докле ћеш моћи спавати, Он је хркао ужасно. Но, сутра тешко да ћеш тако хркати. Око поноћи спопадне ме страшна главобоља. Зазвонићу да дође послужитељ, помислим у себи, да ми донесе слачице. Менеувек прође главобоља одслачице. Потражим палидрвца, али на мом орманчићу баш ни једног. Ништа, ваљда ће бити код Марцике! У соби беше помрчина као буви у овновом рогу. Пипао сам рукама и хркаље ме је водило Марцикином кревету. Пруженим