Starmali

260 „ СТАРМАЛИ" БР. 33. ЗА 1888.

6}. Кажу да се један финанс-министер у Србији боји свога сена, т. ј. оног трулог сена што га је за време рата куповао за дупле новце.

б. Знате ли за што је била преметачина код г. Милоша Грабовачког у Земуну ? Мислили су да је он ггуман манастира Грабовца, који је пређашњих година тако јако осакаћен. — Иначе није било никаквих разлога за преметачину.

©. Наш драги Мита Поповић сахрањен је у Будиму. Негдашњи његов друг Соколовић живи у Пешти. Ал Соколовић ипак осећа да је здраво далеко о.т Мите, јер кад се Мити дизао споменик, Соколовић пије могао лично доћи, него му је венац — послао.

Ђука Мени се од свега, што сам у последње време чуо из Србије, само Ј едн0 А° па Д а Шука. А шта је то ? кажи и / ЈЈж ш| у мени Д а се и Ј а радујем, /М' Ђука. Велика скупштина држаШука. Но — пак? Ђука. А у позоришту је забрањено пушити. Шука. Но — пак? Ђука. И тако бар имамо изгледа да кр. Милан неће ући са цигаром у руци. Шука. Па фала ти и на томе, — кад ми не знаш штп лепше казати !

— А гоепођица Ленка. — Купила је ново рухо, па јој сад дошла шваља. — Све ми е ово собарица тако тачно говорила као да је говорила неку задаћу. Почео сам увиђати колико је сахати. Ја сам овде сувишан гост. У свакој другој прилици бих после свакога дочека лепо покупио своје прћије, и отишао без с Богом и без опроштаја.. Но сада сам се уздржао због прошлих лепих им гостопримстава. А слутио сам, да овде мора да постоји какво неспоразумљење. — Пријавите ме госпођи, — рекох собарици, која удиљ стојаше преда мном и лукаво ме посматраше. — Не могу вас пријавити, јер је благородној госпођи врло зло. — Пријав'те ме и реците ј> ј д - одмах хоћу да говорим с њоме. — Ни пошто не смем то учинити, јер благородна госнођа оштро ми заповедила, да никога не пуштам к њој Видех да се ол ове бене не ћу помоћи. Оставим је дакле тамо где је, и крупним корацима се упутим теткином стану. Да је овде неко велико неспоразумљење, о томе сам био на чисто ; па да бих довео ствари у ред, одлучио сам се, да се латим и последњега начина. (СвршиЕе се.)

Германијаде. Данас је постало свима јасно, колико је Герман био обљубљен. То се види по оној трци, по оном усиљавању многих да дођу до каквог спомена од њега. По себи се разуме, да је највећу љубав у томе показао Германов брат Стева. Он је за спомен одвео око 20 буради вина, читаве вагоне дрвенарија, силну марву. Мало је неделикатно, што је баш то однео зарад сећања, ал љубав не бира много и није напослетку свакоме дато онолико нежности, да избере какву златну ситницу, сат, ил томе подобно. Но ипак зато има на мно!ом сребру у двору и Даљу Стевин жиг; има га на марви и т. д, а да је било могуће г. Стева би ударио свој жиг и на патријаршески двор, па и тај однео, разуме се ради сећања. Толика братинска љубав заслужује већ ванредну почаст. Мало ће бити ако тог човека, који је умео толико да љуби, једаред само балсамују, њега би требало у своје време оставити на сохраненије у шпиритусу. * * * Читам где се много о томе говори, које су биле последње Германове речи. Но из свега тога видим, да то вико не зна, ал ја знам бар нешто. Знам то, које би биле Германове речи, да се случајно пробудио. после по сата од оног времена, кад се није више пробудио. Кад је један српски владика издиоао, имао је преко на дувару златан сат. И он је имао око себе љубљену околину. И кад је та околина мислила, да је агонија већ прошла и наступила смрт, устумарала се нешто. Кад се у суседној соби почеше да огварају орманови, онај шкрипут пробудио је из агонпје епископа. Поглед му паде на дувар, хтео је да види колико је сати, Сата истина не беше на дувару, ал је ипак видео колико је сати. И кад у оном часу уђе неко у собу, владика се усили те рече слабим гласом: „Зар већ сад? Зар тако рано? Та ја још писам умр'о." И да се Герман још једном пробудио из агони- • је, нема сумње, да би се и његов поглед задржао на дувару те би по свој придици и он рекао: „Зар већ тако раво." И да је те речи ко чуо, онда би се оне тумачиле тако, као да Герман жали. што умире таво рано. * * * Поп Стева Анђелић однео је из Карловаца и Даља сво в и н о. Но и без тог би знали, да је он велики — виновник. * * Поп Стева је сву марву у Даљу жигосао еа свом имену. После толиког жигосања, неће остати ни он — нежигосан. * * * Не зна се тачно кад је Герман умр'о. Јер кад је Гермапов послужитељ хтео да гледа на сат, сата није било више на месту. * * *