Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 21. ЗА 1889

163

ће се и ту доста празних лубања, на којима ће моћи ј б. Но све једно, — ко неће лепо да путује, доказати ш које ће му и веровати) да су Словени све може ружоо путоватп. друго пре, само не ово што јесу. — Но мало шале ; не шводи људима у ове озбиљае дане. Тодор.

Ћира. Даклем у Кикинди склопвло се сриско дилетантско друштЕО, које је већ давало неколиЕо лепих српских позоришних представа. Спира. А од куд ти то знаш. Ђира. Па читар сам у немачким и мађарским новинама, које излазе у Кикинди. Спира. А зар није било о томе ни номена у кикиндсг.ој „Садашњости ?* Ђира Ни словца. Спира. Е онда већ и ја увиђам да је прека потреба, да у Кикинди излазе новине.

л.. Саетапап у Осборну тако је забљештио очи Бисмарку, да види само б о р н, — ал не би шкодило зазирати мало и од оног Оса, који се може пробудити, кад топови заричу.

1+2. „Сри. Независност" пе назива више напредн>аке издајицама и изелицама, — а „Домовина" не крсти вигае либерале глупацима и буџоносцима гле молим те, како од тешких радикалних зала, људи на ј' даред постају учтиви !

У Берлину се вајкају што посланик Рјдомаџарске 1 и Г немачке ВИ Д Н0 је могао придобити Султана у тројни савез,а да је могао Радовиц би радо виц тај учинио.

П у с л и ц е. V- Чу.јемо да млади српски краљ Александар најрадије чита немачког песника, који се зове Матиеон, — јер у томе су имену заједно и маги и син

У немачком селу Габелбаху избрали су песника Баумбаха за општинског појету. Ту је појезија не само дошла на село, него је баш и населз.

0. Персиски шах још једнако путује, а могао би лепо седети код куће. — Кобург опет седи код куће, а могао би лепо путовати.

ГЈ. У Баји су похарали српску цркву. Ал за то ипак разбојника нигде нема већ само у Србији.

уљем намазати и регулирати. После осам дана дођите по њега." После тога ишчишћавања, уљисања и регулисања промени мој сат своју ћуд, сад се тако улени, да му је тиктакање било по типару, као и у опих келиких сатова на црквеним кулама. То је имало своје, по мене веома непријатне последице: почео сам закашњавати се у канцеларију, доцне долазити на рочишта, кад дођем кући н ручак а мој тањир изврнут, кад се ножурим на кечеру а оно већ свануло ; упадох из данашњега дана у јучерашњи па онда у прекјучерашњи, устукну најпре у ланску па онда у прекланску годину, напокон постадох прави препотопни човек, а данашњи свет ишчили ми из очију. Почео сам виђати неке мамуте и масто (онтоне. Крајње је време било да опет потражим сајџију. Кад дођох сајџији он ми раствори мој сат на па; ампарчета, свако парче прегледа и рече да је ленгерац „набрекао". Уверавао ме је, да ће га за три дана опет у здраво состоЈаније довести. Кад се и то произвело, онда је мој сат онако „просеком" узевши добро ишао, ал то је било све. По читава по дана ишао је тако као човек кад се прохули и постане права лола, и онда је обично зујао, режио, залајавао. звиждао. грцао, кашљао, — од те зуке, хуке, буке и бруке нисам здгао ни м:1сли своје да чујем, и што се тиче тога новог његовог посла, за цело да му иије било пара на целоме свету.

А друго по дапа за тим трудио се да накнади што је пропустио, онда се журио, боже прости, ка' да му је крава на ногу стала, трудио се да сустигне све сатове који су испред њега измакли, и заиста их је стигао, па и престигао. Елем просеком или џутуре узевти дужчост је своју добро вршио, — но тај џутурски поспо може бити код људи врлина, али сату никад на част не служи. Хајд' опет с њкм к са џији, — наравно, не оном првом, па ни оном другом, него неком трећем. Овај је брзо направио дијагнозу рекавши ми озбиљно, да му ]е федер пукао. Још ]е и то рекао да се веома радује гато му ништа друго не фали. Истина бог, ја нисам онда ни појма имао о томе шта је то федер (не знам ни дан данашњи), ал стидпо ми беше да признам то незнање евоје пред страним човеком. Сајџија је сат мој оправио ; али што је тиме у једну руку добио то је у другу руку изгубио (т. ј. мој сат). Сад је до некле ишао, а од некле до друге некле држао се стојичке мирноће, после одмора опет је ходио, иа се онда опет одмарао, са свим по благоме произволенију свом. А кад је год хтео да се крене морао се захукати и отиснути баш ка' оно дропља, кад хоће да полети, и онда је увек у њему нешто пуцнуло као мали револверчић. Морао сам шпаг од прслуке ватирати, да сачувам ребра своЈа од честих буботака, — ал по савету добрих пријатеља однесем га опет сајџиЈи, — сада већ четвргом.