Starmali

174 „СТАРМАЛИ" БР. 22. ЗА 1889,

Он и вино. Седео је сам за столом, На столу је вина било; Суко брке смешкао се; А вино се руменило. Налио је пуну чашу, Испио је све до капи. Гледа влашу, ко да оће, Њоме да се разесапи. Што ја рекнем тако стоји, Само моје речи вреде, А ти слушаш винце моје Слушаш као мало дете. Заповест је моја света, Роб слушати увек мора; Па и другу чашу спусти, Ао боже дивна створа. ћутало је рујно вино Јунак га је даље пио ; Пево — псово — заповед'о, Хај ала се осилио. Куцну поноћ; чудна тама Ширила је своје груди А наш јунак бебуче се, Пева, пије још је туди. ћути вино — ал се чаша, Гордо наже — виву шане; А наш јунак са клонулом Главом под стол па'не. Тада винце прозборило, Ко је госо јунак сада ; Заповедаш а ја слушам Ал то није бадавада. ћутим као ладна стена Ал ти главу љуто гријем, Сад ти ћутиш — ја говорим Видиш госо — како бријем. Не вали се са јунаштвом Од бољега бољи стоји Пођул један с другим сложно Слога каже — да с не боји.

Секунд.

Теткова шала,

Дођем једном после подне тетку и затечем га где зежн повривен опаклијом. Поздравим га по обичају ^српсеом , па га запитам : — Шта радите, тетак ? — Гледим испод коже ! — одговори ми он. Др. Пеперитас.

Довио се. „Сине," —рекла је мати синуђаку, кад га је испратила после вакације по ново у школу — „ти знаш, да ти мати не зна нисати, а по оцу баш не ћеш често добијати писмо од куће. А ја могу мислити, како теби на страни мора бити тешко, кад за дуго не добијеш никаква гласа од куће. Него чуј! Седи ти и напиши један час неколико писама, па остави мени код куће. Тако ће теби мати на свако твоје писмо моћи одговорити. Чим ми пишеш, а ја ћу одмах једно на пошту — а нећемо морати чекати на, оца". . . Баш ти се, боже, те жене свачему довију! . . Блажн. Критичари. Критичари наши, Ваше је оруже Ил казати : Вра ж е! Ил казати: Д р у ж е! Где критичар нема Ни друга ни врага, Ту се брзо расцвета Здрава, млада снага. А—е.

Мора се одложити. Заљубио се Воја у гђцу Марту, па јој једаред после вечере изјави своју љубав. Гђца Марта није се на то нашла увређена: „Извините, господине, сад не могу примити, јела сам прженицу са белим луком," Ј, ВоЦИН-МањиН. Обећава да ће се поправити. Умре дете једној госпођи и она наручи мртвачку труњу од финије врсте, па шта буде стало она ће већ платити, Столар донесе мртвачку труњу, ал госпођа му примети да није онака какву је она заповедила, да није довољно лепа. Столар се на ту замерку збуни пак јој одговори: „Опростите, милостивна, — ја ћу други пут лепшу направити." Ноч' Сава. Или, или, Кад те жена грди, псује, А ти ћути не буд' љут, Ил у себи признај: „крив сам," Ил' промрмљај: женска ћуд! Дође л' и до оклагије Онда бегат' мораш, — знај Ил бегати мораш онда, Ил зграбити други крај!! Ј. Воцин-Мањин.