Starmali

259 , СТАРМАЈШ" БР. 32 ЗА 1889. УРтеДОМДОДОевДОввев дрвфвевДОМСДОКДОСвК

Л. Чвтали смо у в Бачванину" да се глумац Д. тако опио, да је на иредстави једва одиграо своју улогу. То није лепо, Ал ми се надамо да ће се Д. поправити, — кад оде из Сомбора.

Знате ли како би се то звало кад би с у д опрао најгадније злочинце? — То би се звало: судопера (ал то за цело неће бити).

□ . У бразилијској ствари најчудније је то, што се главни братац зове Фон Сека.

5Ј). „Стармали" не жали умрети, јер ево нам је показао и мптрополитски савет да се уме шалити. Или зар то није класична шала, оставити уреднику „Н. Доба" да он интерпелира, зашто се није савет пре сазвао.

С гостионица на политику, Кажу, да се са ситнице може лако закључити на крупне ствари. Н. пр. по поповима у једној дијецези можеш лако владику познати, а по адмиаистраторима још лакше, најлакше га пак можеш позвати по томе, да ли оставља админнстратора у место ио године или годину дана, шест или десет година. Но има их који у том иду и даље, па тврде, да Јанашњег дипломату и не можеш друкче познати него ао бради и лепо срезаним ноктпма, Орбипа по неслози и т. д. И кад је већ тако, допустите и менп да са једне — Добро нам дошли, рече Митар ; за који час ћемо ручати, постављено је већ. Дед, Јуло, ]ош један тањир. Примите жто имамо и немојте замерити. — Како бих замерио, одговори Велизар мало боље воље; ја и не тражим толико телесне хране, ја тразким душевне, одушевљења. Газда Митар погледа свог сина, као да би га хтео питати, шта хоће „тај". — Да, одушевљења, настави Велизар; којв не могу никако наћи у вароши а у селу за цело лежи на сокаку. — А ви само тражите, примети газда Митар; само немојте да нагазите на што друго. Знате, у селу .... — 0, знам ја, где ћу га наћи. Али, ђоко, ти ми понози! — Како и не, рече ђока. Кад су се после ручка оба пријатеља у ђокиној соби мало разузурили, запитаће домаћин свога госта : — Слушај, Велизар ■, ти си ми добро дошао и можеш остати овде, докле год ти се допада; али, молим те, разјасни ми сгвар с твојом „одушевљењем". — Зар ти нисам казао, да купим одушевљење за појезију! — Јеси, до душе, но ја те опет не разумем. — Ти знаш, да су ме професори неправедно срушили и ја сам се у нрви мах једио, али сад их благосиљам, јер су ме истекем упутили. Решио сам се, да одем у књи-

врло мале ситнице закључим на једну врло велгку крупницу. Карловачки градоначалник закречио је фирму једног хотела и хоће тај хотел да забрани,јер вели, да је доста за Карловце и један. Гостионичар је оташао у Загреб да се жали бану. И ја сад мислим, да ће се из тог бановог решења моћи меого закључити. Н. пр. министар-председник Тиса никако не одговара на Исаковићеву интерпелацију, гледе нашег сабора, А из бановог одговора моћи ћемо дознатн расположај, Ако и он каже доста је сад (нарочито пред сабор) један хотел, то значи, да су на највишем меету вољни, да по сваку цену успоставе слогу међу нашик странкама и посланицима. Јер ако буде само једаог хотела у Карловцима и мора сако једног бити, онда неће бити прилике да се поглаиици цепају. Мораће јести из једне чиније и они, који то иначе не би радили. Може бити да ће поред једног хотела остати млоги и гладни, ал кад нису они сити, који бирају папу, не треба ни опи да буду сити, који бирају патријара. Зна се, да кардипале, кад дође до избЈра папе, затворе, и муче их поегом, док се год не погј де. Па ако је на највишем месгу до тога сгало, да е е и ми што пре погодимо, треба затворати и оаај дру ги хотел у Карловцима, па још пустиги да завеје с нег, и за два дана, ето патријара. Кад дакле министар-нредседник никак> не одгсзара на интерпелацију о сабору, мора биги д* мисли, кад се карловачки госгионичар Тодор врати из Загреба, ми ћемо из његовог одговора погодити, шта жевнике, у песнике. У мени се разбудио нов дух а тај ће да почини чудеса Кад издам прву свеску својих лиреких песама, кад се на позсрници приказке моја прва трагедија, опда ћеш видити, онда ћете видити ви сви, шта је у мени све било, шта има и шта ће тек бити. Будућност ми је отворена, омладина ме носи на рукама, жене и девојке заљубљене су у мене, сгарци ми долазе у посету. Остали народи ножутиће од зависти, што Срби имају таквог генија а ја . . . ја се своје народности не ћу одрећи. Но да дођем до те славе, морам доћи најире до одушевљења. Хтео сам да се заљубим, али варошанкз нису заслужчле моју љубав. За то сам дошао у село, да се заљубим у какву сељанку. Све једно је, какве је боје, је ли плава или црна; не гледим ни на новац њеног оца, јер се и тако не мислим женити. Имаш ли дакле, брате ђоко, какву девојку, у коју бих се могао заљубити, те тако доћи и до одушевљења ? ђока је слушао и слушао разлагање свога пријатеља; по кад кад је махао главом, кад и кад се почешао по котиљку а кад кад се богме и окренуо, да сакрије осмех, који му је шеврдао но лицу. Досле мале ночивке рете једва: — Оно, знаш, Велизаре, у нашем селу има доста лепих девојака, само што сумњам, да ће се која загледатк у тебе. Ти си варошанин, капуташ, фркафуља, а наше сељанке хоће само с паорским момцима да имају посла....