Starmali

266 „СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1889.

даред овога века све наше старије и новије сураднике, на и оне, који су се више од десет година у сурадњу нам скањивади, али због краткоће времена нису доспели. Ко хоће да нас почаствује и да дође на овај последњи састанак, ваља му се пожурити. УРЕДНИШТВО.

Обозренија. Еде г. Тиса хоће да нас уљуља са неколико звучних фраза, и ми нре но што се уљуљамо, ваља само да одеремо дланове и грла ташиући и вичући му: Браво, фора, да капо! и он би драговољно још једаред изашао на бину и дакапнуо би речи, „законитост," » аравилност", „коректност", које речи ја овде наводим под козијим ногама, и које је речи он и до сад говорио, али су увек стајале на козијим ногама и никад их није умео плаштом искрености тако заогрнути, да им не вири копито или папак, (Копито на част ономе ко га је питао, а папак свима оаима који имају воље да папају оно, од чега се само кува туткало или леаак). — Још уз то приде хоће Тиса да нам одреди рок састајању сабора. Ако су му прве речи били крок унапред, ово му је друго крок у натраг, — а један крок напред, а други натраг, онда Тиса опет стоји где је и стајао. Но ми се мање уздамо у коломанова кола пуна законитости а више у то, што је- пуста руда тпх кола ударила у брег бламаже, па сад нема Јоте и другова му, да нас бла(том) маже. — Хоће ли нас Тиса уљуљати лепим речима, то је наша ствар, а ми опет знамо да нам је увек корисније ако се Тиса љуља, него да се ми љуљамо. (Тисино је љуљаве одложено, и ми Срби треба за вевољу да се с тиме измиримо, јер по српском обичају не ваља се љуљати о божић-

њем већ о ускршњем состу, — а ми ћемо ваљда живи постићи и тај пост.) Што Зија-бег иде у Рим, — то не марим, али Што из Рима мило срдна браћа и милосрдне сестре долазе у Босну, то је и нами тако мило, да се не срдимо на њех , јер они у Босни не би имали посла да их није ко послао. А да се у тсме послу не преморе, требала би и Србија да пошље у Босну неколико посланика. На кад се посао подели, ваљда би било мање штете. Сиротиња се, истина јако тужи, кука и лелече, — има примера да се у данашње дане може и лепо заслуживати. Ето на пр. Пироћанац је прегледао у Србији народне фондове и за три дана заслужијо је 10.000 динара; — а шта би тек тај Пироћанац заслужио, кад би ко својски прегледао његов вишегодишњи рад, — то би за цело по сиротињу у Србији много утешније било. И Ракићева заслуга долази већ пред скупштину, ма да је он врло скроман и од скупштине ништа не тражи. Та Мита би своје поштено име дао, да га само скупштиеари оставе на миру, — али данашњи скупштинари неће клецаути под Миту — нису подмитљиви. Што се тиче „Бомбе", та је нацравила велику калабуку. И до сада је било бомба, ал нису тако смрдиле, — то је тако низак смрад а иде тако високо, да ту висину и ту низину нико епојити не може, осим ко је од тога већ побегао. Но ако је истина да је бивши краљ Милан обећао да се неће више у полптику мешати, — овда и то вреди бар два милиоаа динара. Р^н.

ЖФАЖЖОТЖК. Књижевник, — ПГИНОВЕТКА. (Наставак. I Сутра дан рано у јутру трудили се газда Митар, ђока и кочијаш да Велизара које како сместе у ксла. А није то било баш тако лако ни за та гри снажна човека. Где год су га се такли, био ]е вредован, и непрестано је стењао, пиштао и јаукао. Па ако није баш на уста изражавао тренутне непријатне осећаје а он Је онда стискавао усне, кочио очи и развлачио лице на све могуће стране. Десну руку носио је у завоју, јер би му иначе клонула са свим ; глава му је око ушију била завијена а на белој марами, таман где ]е лево ухо, видили с; црвени, крвави трагови. Лево око беше му мало избуљено и уоквирено црвеним масницама, које се преливаху у модрозеленкасто-жуту боју. Изгледао је, сиромах, као ла*носи своје загасито „одушевљење" али само са једним стаклетом ; на левом оку. Кад су га тако једва „спаковали", погледи газда

Митпр још мало око себе, да види, јесу ли кола у реду, па рече: — Добро те је и тако. Могло је још горе. Бар је жива глава. А кажем вам лепо: идите у цркву, Бог ће вас најбоље упутити ! Ајак.' Оће он у бирцуз, оће ок у коло, па још и на рогаљ! Ето вам колача. Велизар стисне десно око — лево није могао — и промумла нешто, шго није ни сам разумео. — Није се шалити с нашим момцима, настави газда Митар; не маре они ни кад им дође ко из другог села а камо ли из вароши. Али шта је ту је. Из ове коже никуд. У здрављу да се видимо. Ти ћеш се, ђоко, вратити до подне ? — На сваки начин. — Е, сретно! Терај, Глишо! Кочијаш ошине коње и ови потегну. При првом кретању поче Велизар на ново стењати ; труцкање му није годило ни најмање. Срећом је био пут утрвен, те се дало по кад кад и покасати. Кад су били I ећ у шуми, окрене се ђока свом другупатнику и насмеши се нехотице. — Морам ти рећи, Велизаре, да ми изгледаш каа оно дон-Кихот, који је толико и толико пута страдавао са