Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1889. 269

Мудровање једног Турчина (а и ионеког Јшурина). „Ако радим имаћу, — ако не радим не ћу имати ништа. Али у томе случају, — ако не радам — где ће заостати оно имање, које би ја стекао кад бих радио ? Остаће другима. А ако радим, онда опет ствар овако стоји. Што год мени више, то другима мање. У колико се ја богатим, у толико други сиромаше. Је ли то поштено ? Није. • • Даклем, нећу радити, нећу, па нећу — и ако ме ко види да радим, — нека ми пљуне у очи."

§. 12. Параграф дванајсти, Знате л' како гласи ? „Ко на киши пије, Двоструко се кваси!" Сомбор. ЈОВ. 6—II ■ Сведоџба, Дошао прић' Тоша у варош ка мајстор Глиши, адз га запита: „Но мајсторе, како си задовољан са мојим дераном; како се влада, слушали те, хоће ли бити од њега што ?" На то му мајстор одговори: „Кад ме питаш, да ти право кажем. Лагати и красти већ добро зеа; још ако научи мало радити. може са временом ваљан човек бити". Нрибележио Банаћакин.

а трагедија ће бчти готова. Свака чаша, сваки гутљај, евака кап створиће нову песму а свака литра нову трагедију. Још имам она трч сребра боричина .... литра по 25 новчића, то би било дванаест трагедија. Ако наиђем на јефтиније вино, биће и више трагедија. Али не, не ћу зотрошити све на трагедије, треба зш и лирских песама, балада, романца . . . видићу. Тако је у једаред почела живо да ради Велизарева фантазија, и он је једва чекао да оздрави, да започне евоје ново „одушевљење". Како је био иначе здрав клипан, иије га тај „хируршки случај" баш дуго ни мучио. Трећи дан је ходао по соби а осми дан је изгледао, као да није ни био ј Футогу. За то време није ни покушавао, да седне за сто и да „пише", тако је био заузет новом идејом и тако је много себи обрицао од ње. Ни на снове се није ослањао. Али ... кад устане па седне! — Како би било, да купим сребрн пехар ? Али чиме? Б-р лепу чашу? Онда ми остаје мање на вино те ће тако бити и мање грагедија! Ајак! Аха! Има мати неку ша.рену чашу. Ту ми мора дати — из ње ћу да црпим олулпевљење ! < Наставиће се.)

Свашта има свога узрока, У кафани „код беле папуче" сеђаше г. Михајило Потпапучић поред два непозната му човека, који су играли шаха. Већ је била скоро поноћ а он једнако пиљи у њихову игру. Сад се заподене међу играчима неко спорно питање, да ли сме један вући извесну фигуру или не. Они се обрате ка г. Михајилу да им он пресуди. Али он рече: „Немам ја, господо моја, о тој вашој игри ни појма; не знам ни како се која фигура зове, ни куд треба да иде." „Па, за име бога" рекоше играчи „како је онда могуће, да ви тако дубоко у ноћ поред нас седите и наше играње посматрате, кад се у тој игри не разумевате!?" „Молим покорно, ја сам ожењен", одговори г. Махајило. — „Е, то је што друго, онда потпуно разумемо." Ирибележио Банаћаник.

0 б ј а в а. Шећући се ономад по Бечу у једном предграђу опазим на једној улици, грдним словима написану неку објаву, која, на српски преведена, ев' овако гласи : „Свима сиромашним чиаовницима, учитељима и ђацима препоручујем моју кујну, која поред тога, што је врло умерена у цевама има и ту врло корисну страну, да сваки, који код мене само једанпут руча, тако поквари стомак. да после по 10—15 дана не може ништа да окуси. „Ициг Шинд/шајер."

У К р Ч М И. Гост. Је л' те, господар гостионичару, јел' вам се кад десио тај случај, да је ко код вас јео и пио, а после да није могао да плати. Гостионичар. Таза бога у дугом нигу година дешава се свашта. Па десило ми се и то. Гост. Хм! Па шта сте обично радили у таким приликама са таким гостом ? Гостионичар. А шта сам знао радити. Ухватио сам га за јаку, бубнуо сам га у ребра и показао сам му врата. Гост. Па знате шта, — да дуго не дангубимо — ухватите и мене за јаку, бубните мс у ребра и покажите ми врата, јер могли бн ми све џзаове изврнути, ал у њима не би нашли нн г;ребијенв крајцаре.

Шта то мож' бити? Два Туринца дошла у варошку гостионицу, па видилвтамо кутије у којима су сардиније биле, тад ће један запитати другог: — Шта мислиш шта у тим кутијама може бити ? — Ето ти на — рече други — зар ти не знаш? К атра н што се каруце мажу! - ■ Др. Пеперитас.