Stihovi / Sima Pandurović

ПОД РАЗВИЈЕНИМ ЗАСТАВАМА 107.

ВОЈНИЧКИ РАСТАНАК.

Нашој мајци јави да идемо, Вране! Нас ће тући огањ, снегови и кише. (Отаџбини својој у пролећне дане“ Доћи ћемо с венцем победе на глави, Или никад више, или никад више! Вране, нашој мајци да идемо јави!

Драганама кажи: „Пошли су где грца Наше робље и где ветар мржње веје; Где не танад врела раздирати срца; Где ће урлик смрти хорити се само, Страшни помор нове гробове да сеје“. Драганама кажи: „Отишли су тамо!“

„Вратиће се, да вас, уз победне трубе,

— Реци нашим драгим женама и деци Пробуде, кад опет- процветају врти,

Да вас више воле и страсније љубе;

Ил' заспати тврдо на постељи смрти“. Њима тако, Вране, на растанку реци.

Нас предводи прошлост, будућност и нада Тамо где већ пљушти киша оштрих зрна, Где потмуло грми страшна канонада, | И застава смрти лепрша се прна; _ Где злокобни јарам још робове тишти,

А земља од кише и од крви пишти.

Претци ће се наши из гробова дићи

За последњу борбу! Док се диже пара Из просуте крви, даље ћемо ићи; Водиће нас сенка великога Цара, Полумесец док се не сруши у крви,

Ил" док не паднемо — последњи и први!