Stihovi / Sima Pandurović

ПОД РАЗВИЈЕНИМ ЗАСТАВАМА 109

РАЊЕНИЦИ.

(С првим жутим лишћем и они су пали јесени ове у дан какав мокри,

На пољима хладним која страшно зали Крв, киша, а трупље засеја и покри.

Доносе их редом с далеких равница Оборене с мачем, у борби и лому. Носила се нижу. Препланула лица, Наши пали борци враћају се дому.

Дрна маса света око њих се тиска,

У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска! Опружене, неме, у суром шињелу,

Под ранама које сажижу и пеку,

У праху и крви, с клонулошћу благом, (Са очима мутним, без суза што теку, Доносе их тужно завичају драгом.

Колико су ретка осећања што се

У срцима свију неумитно буде,

Код света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те велике људе,

Што су мирно своја оставили рала, Огњишта и куће, и нејач, и жене, И чија црвена, топла крв је пала По земљама што су сузом заливене!

Отишли су мирно, не знајући куда, Прешли преко поља, кланаца и гора,