Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

СЕВЕРНА НОЋ.

Недоглед пукла вечитога леда

У ведрој ноћи, светлуцаво сива;

Замрзнут месец укочено гледа

На санте, суве шибљике, без бола;

Студени ветар широм подухива

Са северна пола Ноћ! Ноћ! —= =

К'о проблем жића ноћ се шири тија,

И дух њен канда мразним зраком блуди: Обалом пустом немо се развија

Поема смрти и љубави кобне.

Ја видим њену слику како руди Чистотом вечном одлучности гробне.

Обалом снежном голог океана

Боса, у бело обучена жена

Иде, за мишљу ко вечност дубоком 2

За жељним циљем својих младих дана2 Свеједно. Она иде, занесена,

Лепа ко младост љубави и наде,

К'о сањив рефлекс пред склопљеним оком Венчане среће девојане младе.

Ја знам да срећу несазнану сања, Њени су драги изумрли давно, Спуштени испод смрчинога грања, Обзор где скрива повечерје тавно. (С љубављу својом она сама ходи: Ветар кроз поља оголела дере;