Stihovi / Sima Pandurović

У НЕМИРНИМ СЕНКАМА

Дебео снег се свуда широм стере, Ал њој нит студен нит самоћа шкоди.

Мени се чини да је вечна она,

К'о љубав њена, божја васиона,

К'о звезде мирне на своду широком. Али одједном, крај напукла леда, Мирно, ко звезда са небесна свода, (Она се сиђе у таласе неме...

Ја гледам жудно, зачуђеним оком, Неслућен рефрен земаљске поеме; ја мислим на њу, тамо где но вода Под хладним ледом монотоно либа.

А месец мирно, залеђено гледа На снежна поља и урвине леда.

(Студени ветар немилосно шиба.