Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

У понор света! Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе.

Из ока њина тмине гроба зјапе;

И смрт је с њима, да живот мој погребе. Шум руха слутњу улива ми црну; Гласови туже за прошлим животом; Прилазе, да ме у плашт свој огрну!

Па тада кудаг Шта ће бити потом 2 „Ви, жеље моје, ја ничега немам...

И ја се с вама хладном гробу спремам. Овде је тужно, опако и црно, | Овде је тешко...“ Ал откуда сузе, Опроштај неми животу за бедег

— (Сени ме хладно и презриво гледе; У њима живот истине утрно. Вај, што им судба све спрам мене узе г

Упорно, тужно жаљење се јавља

И јасно доба пролетњега неба,

Снови и наде... и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајдмо! Ал' куда да нам сада треба 2 Зар морам смрти, смрти што-не годи 2 Та наде, снови нису болу криви!

Хајдмо! — О види величанство поља Трагично друштво кроз која ме води: (Огроман видик, неслућена доља, Снивана поноћ над њоме се своди. Миришу поља на пролећне дане,

На чисту кишу што спомене кропи, На много суза за идеје ране.

(), да се душа с таквом ноћи стопи, Кад дрхти, стрепи, верна, пуна среће, (С љубављу, чврсто загрљена смрћу! Тада се часи среће, бола згрћу