Stihovi / Sima Pandurović

МЕМЕМТО.

Овде-је тишина. Не чује се звук Немирног ветра, ни живота хук: Свршена патња, запечаћен пир, Истина сушта, савршени мир; Успомена само лелуја се ред Кроз тихо вече и сумрачак блед.

Волим то место без лажи и маске,

Где леже сви ти људи овде, скупа, Далеко од света и од таште праске:

Где леже ту мирно, све труп поред трупа, У ковчегу простом, измеђ четир даске,

А не смета свет им и његова лупа.

Положени ту су, све на један мах,

И вера и сумња, и нада и страх. Богатство и раскош, сиромаштво, јал, Све почива мирно, равноправно сад; За убоге, силне, за славу и моћ Једна је тиха и вечита ноћ.

Заволели су ту постељу ниску,

Тврду ко живот, вечиту ко време;

Не знају ништа; нису чули вриску Рођака својих, а стене су неме;

За прошлост даљну и будућност блиску Они су подстрек једне вечне теме.

Како су мирни, без брига и рат Откад су чули земље тежак бат, Јединства својих илузија јад;

Чули, уз грудва земље тежак град, Уморни дошав на живота руб, Речит звук смрти и свечан и груб.