Stihovi / Sima Pandurović

СИМА ПАНДУРОВИЋ: СТИХОВИ

ЊЕН ОДЛАЗАК.

(Оставила си дух прошлих времена У одајама својим оног дана,

Кад су те немо од твојих драцена, Ружа и снова однели из стана. Жалила ниси, изгледа, што мена Живота у смрт беше тако рана.

Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плако.

(), ко би реко да ћеш ти отићи

Мирна и бледа, равнодушна тако

За све што беше: да ће ти смрт прићи, Да све са њоме заборавиш лако!

(Сећам се увек суморне тишине (Облака, лишћа, нечујних ветрова; Гледо сам широк израз туге њине Кад су те-дали месту мртвих снова. И ако живот овај вео скине

Некад, с равница, неба и брегова,

Ја знам да опет неће ми помоћи.

„.. Сећам се да је мирна била соба

(С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба

још мирисала свуд краљица ноћи

На страст, и младост, и задах од гроба.