Stihovi / Sima Pandurović

ТАМНЕ ИСПОВЕСТИ

У ИЗНУРЕНОМ ОСЕЋАЊУ ЈЕДНОМ.

Завеса ноћи алејама сивим.

једино зимске руже још што цепте Страшћу, и ја што у сну своме живим (Опет, и звезде што нада мном трепте

Бледе и сетне. О, мој Боже, ту је (Опет тај занос раздражљив, што пије Моћ нерава ми слабих, као гује,

К'о женска тела, кад ме с њима крије

Ноћ у дубоком разврату и страсти. Само, ја данас у разблуди истој Долазим овде, с похотом, без части Да будем дете у природи чистој.

(Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шуми и тужна саучешћа има.

(на и ја смо, обоје са једним Крином у срцу и звездом у оку, Ту, миловани поветарцем чедним, (Снивали дуго сваку ноћ дубоку,

И били срећни због љубави своје, Поносни трајно због свога рођења; Нити је икад мислило нас двоје

Да штогод љубав руши, или мења.

Али све прође, простије но када Лист ових бреза, у дубоку јесен,